Ovo je rečenica koja me je podstakla na razmišljanje koliko je bavljenje ovim fenomenalnim sportom tokom protekih 37 godina uticalo na moje životne stavove, ali i na moj odnos prema učiteljskom poslu.

Karate sam počela da treniram sa pet godina. Vežbala sam i radovala se novim treninzima i izazovima. Svaki pokret u karateu zahtevao je ne samo puko ponavljanje pokreta već razumevanje i shvatanje uzročno-posledičnih veza. Učila sam se strpljenju, istrajnosti, deljenju odgovornosti sa drugarima iz tima i kluba.

Obožavali smo pripreme na planini Goč. Sami smo pravili svoj logor, pravili šatore u kojima smo spavali, trap za čuvanje namirnica, palili logorsku vatru i družili se pored nje. Učili smo kako da brinemo o sebi i drugima. Sami, uz pomoć starijih, spremali smo obroke. Koristili paprat da očistimo svoj šator.

Treninge i šetnje po ovoj divnoj planini pamti svako ko je prošao ovu sportsko-životnu školu. Uz karate, proučavali smo prirodu i živeli sa njom. Provodili smo zajedno dane, istrajavali u napornim treninzima i podsticali jedni druge da damo sve od sebe. Sport nas je spajao i kroz njega smo učili da budemo bolji i odgovorniji ljudi. Naučili smo da poštujemo pravila koja smo sami doneli, ali i koja su bila neophodna radi boljeg funkcionisanja grupe.

Živeli smo za takmičenja koja su nam davala mogućnost da vidimo dokle je naše znanje došlo, koliko smo naučili i bili spremni da pokažemo. Svaki izlazak na borilište predstavljao je borbu sa samim sobom i uvek nas je nečemu učio. Tada smo shvatali šta smo dobro uradili i na čemu treba još da radimo. Druženje posle takmičenja uvek je bilo nastavak škole prijateljstva. Tako sam i ja, još kao dete, naučila da na život gledam sa pozitivne strane, borim se za svoje snove, sportski podnosim nove situacije i uvek se dočekam na obe noge.

Smatram da je biti dobar učitelj veoma slično uspešnom treneru. Autoritet koji učitelj ima treba da bude izgrađen na osnovu pokazanih ličnih rezultata. Permanentno usavršavanje u toj oblasti biće garant da učenik može, uz učiteljivu pomoć i podršku, napredovati. Važno je da znamo kako preneti svoje znanje i iskustvo učenicima. Pravilno doziranje novih sadržaja i uvežbavanje kroz primenu u različitim situacijama, pokazaće koliko smo uspešni treneri u školi.

Naučiti decu da budu istrajna u svom radu i objasniti im značaj svega što rade može samo onaj ko i sam poseduje ta znanja i veštine. Iz svog sportskog iskustva znam da je bilo i situacija koje su mi se činile nepremostivim, ali je uvek u meni pobeđivao istrajni sportski duh. Naučila sam da realno sagledam ono što mi nedostaje da bih brže i bolje išla dalje, a ne pala pred problemom. Želja da napredujem nije kod mene izazvala zavist prema drugima. Naprotiv, naučila sam da cenim i poštujem svačiji uspeh i da mi to bude podsticaj da i sama budem bolja.
Mislim da je bavljenje sportom od velike važnosti za razvoj ličnosti svakog deteta. Podstiče ih da lakše savladaju prepreke, uhvate se u koštac sa novim izazovima. Svu negativnu energiju kroz sport mogu da pretvore u pozitivnu. Deljenje sa drugima i kolektivni duh zadaci su koje svaki valjani trener nauči svoje učenike. Prijateljstva koja se kroz sport javljaju ostaju za ceo život. Pobede i porazi su sastavni deo bavljenja sportom. Tako deca nauče da ne zavide drugome na uspehu, već da poštuju tuđ rad i upornost. Ali nauče i da savladaju svoje predrasude i strahove. I sve to uz pomoć drugara i trenera.

Ovo su važne lekcije i za školu. Ne razumem one koji časove fizičkog vaspitanja stavljaju u drugi red, među nebitne predmete. Deci je bavljenje sportom od izuzetne važnosti. Pored pravilnog fizičkog razvoja, podrazumeva i rad na motivaciji, zdravoj logici kod dece, brzom razmišljanju, planiranju i pravljenju strategije u timskom radu. A sve to kroz igru. Srećna sam kada svoje đake posmatram dok igraju „između dve vatre“, košarku, preskaču konopac ili se bore sa preprekama. Ta spontano izazvana pozitivna energija, podstrek drugarima da daju sve od sebe, sportski odnos prema porazu i pobedi, od neprocenjivog su značaja za razvoj zdrave ličnosti. Tada i na drugim časovima daju bolje rezultate.

Sport za meni nije samo umeće izvođenja određenih fizičkih aktivnosti. Sinonim je za sveukupan pozitivan odnos prema životu, sebi, autoritetu, obavezama, problemima, izazovima, prijateljima. Pokretač je svega što nas podstiče da budemo bolji iz dana u dan.

(Posvećeno mom tati Milanu Toševu, odličnom karatisti, vrsnom karate treneru i uspešnom profesoru fizičkog vaspitanja)

Tanja Vrečko