Moj deka je bio trešnja

Više od lektire: Kad odrastem biću dete – o romanu „Moj deka je bio trešnja”

Svi ljudi liče jedni na druge... barem oni koji žive u gradu, tvrdi dečak Tonino posmatrajući svoju baku i svog deku i njihovog svakidašnjeg psa Flopija. „Oni iz grada su se zvali Luiđi i Antonijeta i sasvim su ličili na sve ljude iz grada.” Na njima ne postoji ništa što bi štrčalo. Uklapali su se u prihvatljivo.

Međutim, na rubu urbanog naselja, nalazi se dolina atipičnosti – mamini baka i deka sa sela, Teodolinda i Otavijano koji „nisu ličili ni na koga, čak ni na svoje komšije”, sa njihovom guskom Alfonsinom i čuvenom trešnjom zvanom Feliče, što u prevodu znači Srećan.

Još kao mali dečak, Tonino se našao na raskrsnici, između sela i grada, mamine i tatine strane, guske i psa, poslušnosti i buntovništva, ozbiljnosti i šašavosti. A na sredini, hlad mu je pravila ružičasta krošnja trešnje Feliče.

Feliče je posađena u trenutku kada se Toninijeva mama, Feličita (Sreća), rodila. Pratila je mamino odrastanje, njeno cvetanje najavljivalo je mamine mlečne zube, a njene grane pružale su se prema prvim bebećim koracima. Mamina porodica bi bila nepotpuna ukoliko bi se na trešnju zaboravilo. Mada, niko nikad na nju nije zaboravio. Trešnja nije ispratila samo prve korake maminog „klijanja”, nego i njeno sazrevanje i krunisanje tog odrastanja činom venčanja sa Toninijevim tatom.

Nakon smrti bake Teodolinde (Linde), trešnja je na svoje listolike krkače preuzela tri životna doba, tri generacije, trudeći se da ih zadrži na okupu i ponese kroz život tako da im stopala dodiruju zemlju samo onoliko koliko je potrebno, dovoljno da se glava ne izgubi u oblacima. Ipak, nečija glava nosila je oblake sa sobom, i uprkos lelujavosti, bila je uvek trezveno provetrena. To je bio deka Otavijano.

Heroji našeg detinjstva

Sva detinjstva liče jedna na druge. U većini slučajeva je tako: strogi roditelji, odsutni ili previše prisutni, blage i tople bake i deke, nepodnošljive braće i sestre, dosadne porodične večere, neudobne školske klupe, domaći zadaci koji žuljaju i letnji raspusti koji traju kraće od vikenda. Detinjstvo je jedan svet uređen po drugačijim pravilima, ili bolje reći – svet koji je bez pravila, bez kičme koja mu daje stamenu pravilnost ali i bojažljivu uštogljenost, svet sastavljen od najfinijeg plastelina koji ima slobodu da se oblikuje. Važno je pored sebe imati majstora najstarijeg zanata – umeća življenja.

Ko vam je prvo pao na pamet?

„Kada pomislim na deku Otavijana, poželim da nikad ne zaboravim taj dan kada me je naučio da slušam disanje drveća.”

Toninijev svet od plastelina deka Otavijano nije smeštao u modle. Nije se trudio ni da mu nametne bilo kakav oblik, štaviše, sve one brige i strahove koje je mama pokušavala da usadi u njemu, misleći da ga tako štiti, on je čupao kao neželjeni korov. Zbog toga se mama često ljutila na svog tatu i nazivala ga ludim starcem. Deda Otavijano bi Tonina spakovao u svoj unutrašnji džep, baš kao i dva kokošija jajeta, i zajahao svoju biciklu; a kad bi jaje naprslo, on se ne bi iznervirao, kao što bi sigurno mama, već bi se samo nasmejao i vratio se po nova dva. Deka Otavijano je upravo osmehom i šalom reagovao na sve krupne i sitne nedaće kojima se svakodnevnica naslađuje. 

Za koju god društvenu priliku, pojavio bi se kao neobična figura. Nekad je na sebe samo navlačio luckasti karakter, koji se sam po sebi dovoljno isticao, a nekad i stvarni kostim. Tako se jednom, u pretprazničnom raspoloženju, pojavio kod Tonina na času kao Deda Mraz, drugarima doneo slatkiše, a svom unuku njegovu gusku kao poklon. U tom trenutku, sve ono „nerealno” što je Tonina inspirisalo da zapisuje kao sastav za domaći zadatak postalo je vidljivo, čujno i opipljivo. Ono što su učiteljice i drugari verovali da je bujna mašta prikazala se kao bujna stvarnost.

Deka Otavijano je mogao da donese svom unuku karneval u dnevnu sobu, ali i njegov lični svet u razred pun zbunjenih đaka koji se nekad Toninu činio hladnim i tuđim. To je osoba koja je naučila Tonina da svet vidi najbistrije širom zatvorenih očiju.

„Ja sam seo, a on mi jednom rukom obuhvati ramena i šakom pokri oči. (...) Ako pažljivo slušaš i koncentrišeš se, možeš da vidiš mnogo toga, kao da su ti oči otvorene. A sada šlušaj trešnju kako diše.”

Trenutak prinudnog odrastanja

Suočavanje sa smrću je mračna stepenica prema odrastanju, ona koju bismo najradile preskočili i po cenu da nam noga prokliza i izvrnemo je. To je nešto sa čime se teško suočavamo. Deku je stigla bolest koja je skinula boju sa kuće u selu. Tonino mu je jedan dan doneo trešnje sa njegove omiljene Feliče. 

„Deka je zaronio šake u korpicu, napunio ih trešnjama i prineo ustima. Jeo je i smejao se, jeo i smejao se kao dete. Sok mu je curio niz bradu, a mama ga je brisala…” Bolničarke su ga kasnije snažno trljale kako bi ga obrisale. „Deka je ponovo postao beo kao soba, bolničarka i bolnica. Od tada više nisam hteo da idem deki u posetu.”

Njegova smrt je bila bledilo. Pogotovu kad je došao u bolnicu i izjednačio se sa zidovima sobe i bolničarskim uniformama. Gasio se poput zalaska. Tonino nije lako podneo smrt bake Linde, ali ga je smrt deke Otavijana preobrazila u malog čoveka koji se bori da sačuva svoju trešnju i svoju porodicu. 

Tik uz smrt, kao da ona sama nije dovoljna, javila se i pretnja. Grad je želeo da uzme deo dekine zemlje zarad izgradnje puta. Ali deka nije dočekao okršaj. Dečak Tonino je morao na svoja mala leđa da preuzeo dekine brige, baš kao što je to nekad Otavijano radio za njega. Borba za zemlju i Feliče postaje snažna i svetla ideja koja ujedinjujne sve naprsle međuporodične odnose.

Tonino je imao podršku drugara, učiteljice, mame i tate, i bake i deke iz grada. Trešnja je sačuvala svoje mesto pod suncem u koje se pretvorio deka Otavijano onda kada se njegov svet pretvarao u suton.

Nakon što je bitka za živo sećanje na detinjstvo, koje diše i smeje se, dobijena, Tonino je dobio i sestricu Korinu koja je premostila udaljenost između mame i tate. Korina se posebno vezala za tatinu mamu, baku Antonijetu, koja će postati njena superherojina. Tonino je obećao sebi da će sestru naučiti svemu što je naučio od deke Otavijana.

Svi ljudi imaju slične priče koje prenose na različite načine.

„Sanjao sam jednom kako ja i ona izvodimo vratolomije na granama, a trešnja se sve trese, kao da se smeje. Tačno, to je bio samo san; ali, ako drveće diše, zašto ne bi moglo i da se smeje.”

 

Autor: Anđelka Panić