Kada bi oktobar bio miris, onda bi se, kroz hodnike, uvukao u prženi ajvar i među stranice tek ištampanih knjiga. Jesen se i ove godine, kroz gradsku stisku, najbolje provlači među halama Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, koji ove godine štanca 67. godinu postojanja.

Zašto toliko volimo Sajam knjiga?  

Ništa bolje ne najavljuje praznični pogon nego užurbanost tih devet „svečanih” dana. U tih devet dana, gužva, posebno nepodnošljiva u saobraćaju, kao da se proslavlja i veliča u znaku štampane reči. 

U glavi osećam promaju. Neko je pootvarao prozore i nije zatvorio vrata. Ima dovoljno prostora da se u meni privremeno ugnezde, u višeglasju, odjeci svega onoga što sam pročitala, kao i svi daleki glasovi koji čekaju svoj red da ih uho oslušne. Davno iskustvo knjiga, zbijeno među nove ili pohabane korice, svejedno je, u nekom trenutku provetriće mi glavu ili će mi, u nekoj zamračenoj sobi u koju nisam ulazila odavno, podići roletne i naterati da se zapitam. 

Na takvom jednom mestu, kao što je Sajam knjiga, udružuju se bivši i budući glasovi, dok ih ti čuješ samo kao trenutnu galamu prolaznika. 

Ove godine, BIGZ je svoj štand posložio tako da kroz negovanje pisane i izgovorene reči prikaže kako su one pretočene u udžbenička znanja i u lektire koje nas uvode u svet onog izmaštanog. Tu će biti i druženja kroz ilustracije, zanimljive biološke pojmove i praktične savete koji, poput desne ruke, služe onima koji svoja znanja dele ispisujući ih na tabli.

Neobično je to kako u tim malim prekidima realnosti, pretrpani grad, za jedan susret i za jednu knjigu više, postaje lakši, barem na kratko. Jesen se u BIGZ-u sakrila u HALI 2A.

Vidimo se uskoro, da nizbrdo širimo um, a zatim i srce, i da kroz razmenu knjiga namerno ostavimo i parčiće sebe koji će onog prekoputa nas obradovati.

Autor: Anđelka Panić