Na platnu, na kom se statično razlivaju zagasite nijanse plave i sive i eksplozivne crvene i narandžaste boje, sugeriše se na pokušaj otkidanja onih najtananijih niti iz apstrakcije u oblikovanje, davanja forme: emocije dobijaju svoju liniju, boju, izraz lica i atmosferu.

Nakon dužeg perioda muka, potiskivanja i nipodaštavanja, „Krik” svojim vriskom upozorava da su osećanja, kao što su egzistencijalni strah, teskoba, panika, anksioznost, nervoza i nelagodnost, naše prve komšije, naši prijatelji, porodica i partneri, neretko i mi sami. Oni su tu i o njima treba najpre razgovarati.

Ako uporedimo vreme od pre više od sto godina, kada je i nastao Munkov „Krik” (1893), i ovo vreme sada, čini se da smo svi mi prolaznici ili privremeni stanari Munkovog „Vriska”.

Edvard Munk je još kao mali došao u dodir sa smrću – kad je imao pet godina, majka mu je umrla od tuberkuloze, a nešto kasnije mu je preminula i sestra. Njegovo odrastanje bilo je i samo teskobno, bolešljivo, usamljeno i siromašno. Pred kraj života je izgubio vid, a na očevu sahranu nije otišao.

Još od najmlađih dana, pa do onih zrelih, u njegov krik se sakupljao bol, koji će jauknuti onda kada bude bio žacnut od strane same uznemirene prirode, kao svedok sasvim „običnog” zalaska sunca. Pred kraj svog života stanje melanholije i depresije ga nisu zaobišli.

Na Munkovo slikarstvo su uticali Mone, Van Gog, Sezan, Gogen, te se u njegovim slikama primećuju nanosi postimpresionizma, ekspresionizma i kasnije pretežno simbolizma.

Stremljenje njegovog kasnijeg stvaralaštva bilo je da pokaže ono unutrašnje u čoveku – emocija ili ideja, i da se ona kroz očigledne ili opšteprihvaćene elemente u prirodi, koji tu preuzimaju ulogu simbola, prikaže na platno onakvim kakvim je umetnik doživljava, oseća ili „vidi”. 

Veruje se da je inspiraciju za ovu sliku dobio u jednoj šetnji tokom zalaska sunca u Oslu. Zaustavio se u trenutku kada je osetio silovitost nemira koji je prostrujio kroz njegovo telo. U svom dnevniku ovo iskustvo zapisuje na sledeći način:

„Jedne večeri sam išao stazom, na jednoj strani je bio grad, a ispod fjord. Osećao sam se umorno i bolesno. Zaustavio sam se i pogledao preko fjorda – sunce je zalazilo, a oblaci su postajali krvavo crveni. Osetio sam vrisak koji prolazi kroz prirodu; činilo mi se da sam čuo vrisak. Naslikao sam ovu sliku, naslikao oblake kao pravu krv. Boja je vrisnula. Ovo je postalo Krik.”

Naslikao je četiri verzije ovog prizora (dva ulja i dva pastela) koji se prvobitno zvao „Krik prirode”. Protagonista slike koji reaguje na vrisak prirode inspirisan je likom peruanske mumije koju je umetnik video u Parizu.

„Krik” nije jedino delo koje na spoljašnjost preslikava intenzivno duševno stanje. U Munkovoj kolekciji naići ćemo i na „Anksioznost”, „Smrt u sobi”, „Mrtva majka i devojčica”. Slike su dostupne za razgledanje na Munkovom zvaničnom sajtu: https://www.edvardmunch.org/

Autor: Anđelka Panić