Lepša, nežnija, polovina na današnji dan dobija svoj drugi, jači, deo – sebe. Osmi mart svake godine proslavlja ravnopravnost žene i muškarca, raslojavajući tu jednakost na njen ekonomski, socijalni i politički pojavni oblik.

Godine 1909. se prvi put obeležio Dan žena u Sjedinjenim Američkim Državama posebnim dokumentom koji je donela Socijalistička stranka Amerike. Ovom deklaracijom žena je uspešno nadjačala grlato društvo, podsećajući ga i danas, vek kasnije, da može u jednoj ruci da drži varjaču, a u drugoj pušku.

Događaj koji je dodatno rasplamsao vatreni, nezadovoljni ženski duh s početka 20. veka jeste požar u fabrici tekstila u Njujorku u kojem je stradalo preko sto žena. Verovalo se da su žene zaključane zato što su želele da štrajkuju sa drugim radnicima. 

Tek nakon Prvog svetskog rata žene su dobile pravo glasa u Nemačkoj.

Nakon boljševičke revolucije u Rusiji je usvojen zahtev Aleksandre Kolontaj da 8. mart postane državni praznik. Ostao je sve do danas. Švajcarska je poslednja uvela pravo glasa ženama, tek 1972. godine.

„Ko može upravljati jednom ženom, može upravljati i jednim narodom” – pisao je Balzak. Kada se pominjala slabost žena, Dučić je govorio da „žena dobro zna da je slaba samo kada voli.” Možda bi Danijel Defo svojim citatom odgovorio Dučiću da voleti ne znači biti slab jer „žene nisu nikada tako jake kao onda kad se naoružavaju sopstvenim slabostima.”

Devojčice, devojke, žene, majke, bake, tetke, strine i ujne, učiteljice i nastavnice, bez obzira da li ste (ili ćete biti) samo domaćice ili između ostalog i domaćice, negujte svoju samostalnost, nesebično deleći je sa drugim polom, kojem ćete dozvoliti da bude jači.

Autor: Anđelka Panić