Ako reči dolaze od Boga, gde nastaje stih? Da li su pesnici stvaraoci ili samo glasnici, zapisivači rečitog odjeka koji nije njihov ali su se s njim saživeli?

„Poeziju će svi pisati.” Na šta je mislio Branko Miljković dok je ovo zapisivao?

Od 1999. godine 21. mart se obeležava kao dan koji neguje čitanje, pisanje i objavljivanje poezije, afirmiše različitosti svakog pojedinca kroz poeziju i njen razgovor sa drugim umetnostima kao što su muzika, ples, slikarstvo, pozorište.

Nije neobično što i proleće svoj povratak najavljuje kroz stihove. A ove godine ono je počelo dan ranije.

„U martu, jedne srede, ili petka, sve, najedared, počne iz početka” – pevao je Milovan Danojlić.

Kao jedna velika misao koja se prepušta budućim pesnicima, pesma prosipa svetove koji svaki pesnik prisvaja za sebe. 

„poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima”

(Branko Miljković)

Naslanjamo se na one pre nas da bismo mi postali u nekom trenutku oslonac onima ispred. Na taj način se vekovima unazad zidala tradicija. Dana kada se slave stihovi, slavi se i život, istina, sloboda, još jedno buđenje, još jedno proleće, neka nova nada i listovi koji se iznova okreću i okreću.

Autor: Anđelka Panić