Postoji li bolji način za doček jednog meseca nego kroz šalu?

April šalje svoje čestitke, a svi im obazrivo otpozdravljamo, vodeći računa da ne nasednemo na još jednu jezičku smicalicu. 

Svaka težina može se razvodniti šalom, koja postaje sigurno odbrambeno oružje u vremenima kada se ratovalo. 

Jedan takav isečak iz nestabilne nacionalne prošlosti, dan pred samo šestoaprilsko bombradovanje Beograda 1941. godine, prikazivala je drama „Ko to tamo peva” Dušana Kovačevića.

April tako postaje sažetak dinamike svakodnevnice, jer posle prvog aprila, vrlo brzo dolazi i šesti (a šesti će uvek ostati zaglavljen kao ožiljak u znaku prethodno pomenutog bombardovanja). April je i za ozbiljnost i za šalu, i za tragiku i komediju, kao i život, između ostalog.

Da li je vaš prvi susret sa delom „Ko to tamo peva” bio ekranski ili kroz čuvene replike vaših roditelja koje su se odomaćile na kauču u dnevnoj sobi, ispred televizora, s daljinskim u ruci? 

Zanimljivo je da je Dušan Kovačević scenario napisao dve godine pre snimanja filma, 1978. Ali kako je tekst, iako pričvršćen na hartiji, ipak živa materija koja se izgovara, tako je za vreme snimanja podlegao izmenama, što od samog pisca, što od glumaca. 

„Ko to tamo peva” vaskrsava novim, filmskim životom, nezavisno od prvobitne filmske priče koja još uvek nije dočekala svoje izdanje među koricama.

Ono što BIGZ-ova čitanka za osmi razred skriva jeste Kovačevićevo pismo, iskucano na pisaćoj mašini, upućeno baš vama.

U njemu Dušan Kovačević deli sa vama inspiraciju od koje je potekla filmska priča. Da život piše romane, ili u ovom slučaju novinarske članke, potvrđuje ovaj slučaj. I baš taj jedan tekst iz novina poslužio je kao predložak za film koji je i zvanično proglašen najboljim srpskim filmom svih vremena. 

A koje sve nagrade je osvojio možete saznati u odeljku „Otkrivamo” u našoj čitanci, kao i brojne zanimljivosti koje se tiču dužine snimanja filma, lokacije, glumaca i naturščika (glumaca bez glumačkog obrazovanja).

Ono što najčešće prati šalu i zbilju jeste muzika. Pesme vode svoj dramski/filmski život za sebe, a po rečima Dušana Kovačevića, one su prepričavale radnju filma.

„Za Beograd, firmom Krstić

Upravo se narod sprema

Sve razloge za put ima

Samo sreće valjda nema”

Tako će se „Za Beograd, za Beograd” iznova ispevavati svaki put kad „sviće zora u subotu”, u autobusu u kom bismo svi poželeli da se provozamo uz čuvenu rečenicu „Vozi Miško!”

Autor: Anđelka Panić