Umeju da nam jasno predstave želje i snove, ali mogu i sami biti u nedoumici šta ih čini srećnim. Nekada je dovoljno samo ih pažljivo posmatrati i osluškivati. Ono što čini srećnim jedno dete, za drugo je samo još jedna obična stvar. Ovo nije lak posao ni za roditelje, ni za učitelje.

Umetnost je razumeti ih, ali još više povesti ih na put ka ostvarenju cilja. Često čujemo da deca nisu zainteresovana ili se ničemu ne raduju. Mislim da je problem u tome što im „serviramo“ i pre nego što „ogladne“. Tada kod njih ne izazovemo želju da nešto postignu, otkriju ili da sami krče put ka uspehu. Motivacija ovde igra veoma značajnu ulogu. Ako ih motivišemo i otvorimo im vidike, deca će sama krenuti da istražuju. Tada će spontano shvatati koliko mogu i sama želja će ih voditi napred. Roditelji i učitelji su ti koji podstiču decu da razumeju šta za njih predstavlja san, želju koju žele da ostvare. Ako budemo dovoljno uporni i potrudimo se da im pokažemo puteve kojima mogu ići, oni će uspeti da sami nastave sigurnim koracima.
Roditelji se ponekad uhvate u zamku zvanu „pomoć detetu“. Nude pomoć i kada niko od njih to ne očekuje, a posebo dete. Zbog brige i svoje nesigurnosti, mnogo toga što dete treba da uči još od malena, roditelji ne dozvoljavaju ili zabranjuju. Sećam se da sam, kad su moja deca bila mala, kod sebe prepoznala pogrešan stav prema dečijem istraživanju okoline. Tek kada sam se opustila i sama sam uživala gledajući njihovu spretnost na delu.

Pošto shvatimo o čemu maštaju naša deca, zadatak i obaveza nam je da im pomognemo da ne pamte samo krajnji cilj kome teže, već i svaki korak koji su samostalno učinili ka njegovom ostvarenju. Trudimo se da ih podstičemo u pronalaženju puta ka ispunjenju njihovih težnji. Savetujemo ih da samostalno i sigurno koračaju u budućnost. Važno je da im taj put ne bude preterano težak jer bi mogli odustati. Ali, uvek treba da imamo na umu da ako je staza previše utabana, nije zabavno njome hodati. Potrebno je da se na tom putu suoče sa raznim situacijama iz kojih će postati jači,sigurniji u sebe i svesniji koliko mogu. Onda će sav trud imati smisao.

Kada đaci završavaju četvrti razred, na pragu su novih izazova. U školi organizujemo, u dogovoru i saradnji sa nastavnicima, časove na kojima imaju prilike da se upoznaju sa različitim predmetima i lakše prihvate nove osobe koje će biti sastavni deo njihovog odrastanja i školovanja. Ono što sam uočila je, da su deca, bez obzira na strepnju koju im donosi razmišljanje o petom razredu, jako uzbuđena. Svako od njih razmišlja šta im nose budući dani, ali se trudimo da ih ohrabrimo u njihovom sigurnom hodu napred. Znam da će im svaki novi dan biti novo iskušenje i samo ako na to gledaju kao na izvor zabave i srećne trenutke, bez problema će se uhvatiti u koštac sa novim izazovima.

Skoro sam pročitala tekst o školi u kojoj je uveden predmet zvani sreća. Mislim da je to fantastična ideja koja može i učitelje i učenike voditi ka lepšim i boljim danima. Svi bi tada zaista mogli da se podsete koliko je važno biti srećan i stremiti tome. Škola onda ne bi bila sama sebi svrha, već neobična pustolovina kroz detinjstvo. Tako bi san i put ka sreći bili veći od same sreće. Od sutra ću i ja ovaj predmet uvesti u naš raspored!

Tanja Vrečko