Poče naveliko i taj dugo čekani raspust. Zašto imam osećaj da za mnoge od nas raspust nije vreme plandovanja, već kreativnog izražavanja? Volim da sa prijateljima podelim utiske o tome koliko sam u toku protekle školske godine upoznala vrednih ljudi beskrajno posvećenih svojoj profesiji. Bilo je zadovoljstvo razgovarati sa njima, razmenjivati ideje. Mnogi od njih su pokrenuli i moja interesovanja za aktivnosti kojima se nisam ranije bavila. Ponosna sam što sam na neki način deo velikog broja ljudi koji radu sa decom prilaze na malo drugačiji način. Onima koji ne misle da je bukvalno reprodukovanje gradiva osnova bavljenja decom, već pružanje mogućnosti svakom od njih da se iskaže u najboljem svetlu.

Imala sam sreće da se neki od mojih đačkih roditelja bave istim ili sličnim poslom kao ja. Razumeli su i podržavali svaki napor da deca prošire svoje vidike na način koji njima prija. I svi ostali roditelji su imali sluha za naše želje i ambicije i bili motivisani da deci i meni pomognu u realizaciji mnogih aktivnosti koje smo izvodili van školske zgrade, a bilo ih je poprilično. Saradnja sa kolegama koje su unosile u zbornicu radost i prijatnu atmosferu, podsticala je sve nas da prebrodimo dane koji nekada nisu bili nimalo laki, a u isto vreme, ta pozitivna energija je svakoga od nas motivisala.

Rad sa decom je i ove, kao i prethodnih godina, bio izuzetan. Kreativni, brzi, uvek spremni da reaguju, pomognu, razmišljaju i donose zaključke i odluke. Bili su moja snaga i nepresušni izvor pozitivne energije i novih ideja koje su se samo nizale. Možda zvuči neverovatno, ali njih trideset dvoje bili su moj podsticaj da ne zaboravim da naš svaki dan treba biti poseban, drugačiji od prethodnog, zanimljiviji, zahtevniji u smislu razmišljanja i novih iskustava. Naš tim je funkcionisao kao jedno i na tome sam im beskrajno zahvalna.

Saradnja i rad na priručniku za svet oko nas za prvi razred, sa odličnim pedagozima, ali pre svega dragim prijateljicama, Sanjom Blagdanić i Zoricom Kovačević, nije me iscrpela, već naprotiv, kod mene podstakla želju da nastavim putem otkrivanja sopstvenih mogućnosti i granica. Upoznajući ih i radeći sa njima, shvatila sam da još mnogo toga treba da naučim, ali da će mi to učenje samo pružiti zadovoljstvo u daljem radu. Kada sam slušala njih sa koliko žara i entuzijazma pričaju o npr. elektronskim udžbenicima i detaljima kojima su se bavile dok su ga obogaćivale, navelo me je da se i sama iskušam u tome.

Imam prilike i da već dve godine sarađujem sa neverovatnim ljudima iz Niškog kreativnog studija koji se trude da animiraju decu i omladinu, naglašavajući i rad sa decom ometenom u razvoju, u oblasti kulture i umetnosti. Ali, oni se bore i za jačanje statusa i prava umetnika i kulturnih radnika i ističu da treba reći da je dete stvaralačko biće i da je neophodno da ga kao takvog prihvatimo i omogućimo mu da razvija svoje sposobnosti, odnosno talente. Njihov volonterski tim je pokrenuo Internet časopis za podsticanje dečjeg stvaralaštva Tabla. U razgovoru sa direktorom Table, Draganom Marinkovićem i glavnim i odgovornim urednikom Table,Srđanom Siđom Živkovićem, saznala sam još pre dve godine za Festival dečjeg stvaralaštva Tabla Fest, da je objavljivanje dečjih autorskih radova besplatno, kako za autora, tako i za krajnjeg korisnika. Važno je i da naglasim da ovi sjajni ljudi, motivisani podsticanjem dece, ali i njihovom sigurnošću,vode računa i o njihovoj zaštiti na internetu, pa stoga sarađuju sa učiteljima i školama širom zemlje, ali i sa kolegama u inostranstvu. Baš preko njihovog časopisa saznali smo za veliki broj konkursa na kojima smo učestvovali i bili uspešni. Od tada moji đaci i ja uživamo u ovoj saradnji i zaista imamo samo reči hvale za ove divne ljude. 

Gostovanje u emisiji „Tako stoje stvari“ kod izuzetno profesionalne Nataše Miljković, donelo mi je, takođe, novo iskustvo. Nisam ni bila svesna koliki uticaj mediji imaju na ljude, dok mi se istog dana,nakon emisije, u školi nije pojavila divna baka, koja živi na drugom kraju grada. Pošto je gledala emisiju, zaputila se do mene jer je, kako kaže, imala osećaj, dok je slušala emisiju, da zaista mogu pomoći savetom njoj i njenom unuku koji je treći razred. To mi je bio jedan od najjačih utisaka. Tako sam postala svesna da naše reči, reči prosvetnih radnika koji još uvek imaju dosta toga pametnog da kažu, ipak dopiru do onih koji imaju želju da čuju i omoguće deci bolje sutra.

Zahvaljujući pre svega posvećenom roditelju, ali i prijatelju, Dejanu Panteliću, imala sam mogućnost da uživo pratim snimanje kviza „Lavirint“ i upoznam vanserijskog čoveka, Uroša Petrovića. Brzina razmišljanja i u isto vreme zanimljivost pitanja koje on postavlja, na mene su ostavili jak utisak. To iskustvo me je motivisalo i podstaklo da sa mojim đacima obrađujem pojedine lekcije kroz stvaranje novih zagonetnih situacija, gde su imati prilike da pokažu sve svoje veštine i daju maksimum od sebe, ali i da iz mene izvuku najpozitivniju moguću energiju.

Žao mi je što sam verovatno propustila da pomenem još mnogo nesvakidašnjih dana koji su me podstakli na kreativnost i ulepšali život, neke od kolega zbog kojih rado idem na posao, situacija koje su me podsetile da još mnogo toga treba da prođem u radu, ali i u životu.

Ipak, ovaj put neću propustiti priliku da se zahvalim dvema divnim ženama, meni veoma važnim. Ljiljana Tošev, moja mama i Jasmina Milačić,sestra u pravom smislu te reči, cele ove školske godine, bile su moj vetar u leđa, kad je pisanje ovih tekstova u pitanju, ali i pravi, iskreni kritičari sa kojima sam uvek znala da li sam na pravom putu. Svojim komentarima i našim diskusijama podstakle su me da svoju kreativnost i motivisanost usmerim tako da želim da pobedim sebe, a ne druge, na čemu sam im jako zahvalna. Tako sam, okružena ljudima koje cenim i čije mišljenje poštujem, uvek motivisana za sadržajniji život!

Tanja Vrečko