Da li zbog tih nasmejanih dečijih lica kada se ponovo vide ili pomalo zbunjenih glavica đaka prvaka, tek svaki nastavnik i učitelj oseti pozitivnu energiju i želju da opušteno krene u novu avanturu.

Roditelji i deca treba da shvate da smo svi mi u jednom timu i u tom slučaju rezultati ne mogu da izostanu. Zanimljivo mi je bilo da čujem mišljenje mojih đaka i psihologa škole o tome kako me oni vide kao učitelja. Ono što je meni najbitnije je da deca savršeno prepoznaju trud, rad, kreativnost, ljubav, ali i doslednost kod svakog prosvetnog radnika. Tako izgrađeno međusobno poverenje i odnos partnera u usvajanju gradiva, ali i učenja o životu i prijateljstvu, dovodi nas do kvalitetne nastave.

Ako već u prvom razredu od učenika stvorimo kolektiv koji će funkcionisati i razumeti pravila i mogućnosti koje imaju u radu, svima će biti lakše. Nekada su očekivanja roditelja od dece previsoka, tako da dete oseća to nezadovoljstvo i takav stav jako šteti deci. U tim situacijama te krhke duše gube samopouzdanje. Tada dete , iako može, ne pokazuje očekivane rezultate. Zato molim roditelje da prate i osluškuju osećanja, želje i mogućnosti svoje dece.

U radu se trudim, kao i velika većina učitelja, da svoje đake što bolje pripremim za život u školi. Pokušavam da sagledam njihove mogućnosti, ali da im dam šansu i podršku da dosegnu visine za koje nisu bili svesni da mogu. Tada i sami možemo biti prijatno iznenađeni dečijim zdravim, praktičnim i iskrenim odgovorima, koji diskusijama na času koje vrede više od gomile napamet naučenih, a neprimenljivih podataka. Visokim stepenom međusobne komunikacije dece, kao i umeća bodrenja drugih u težim situacijama, ovi “mali ljudi” nas prijatno iznenade.To su trenuci kada nam je svima potrebno da budemo na istim talasnim dužinama sa roditeljima.

Ako je komunikacija između roditelja i učitelja dvosmerna i za cilj ima srećno dete koje želi da uči i ume da primeni svoja znanja, onda nema mogućnosti za neuspeh. Svako intimno, zna mogućnosti svog deteta i trudi da ga što bolje pripremi za život. Uvek ističem roditeljima da mi je neizmerno važna naša saradnja, međusobna podrška i jedinstven stav kada je obrazovanje i vaspitanje deteta u pitanju. Ako učitelj, u nekom trenutku oseti potrebu da pozove roditelja na razgovor koji se odnosi na njihovo dete, od velikog je značaja da ga obe strane shvate kao pomoć u prevazilaženju problema koje dete trenutno ima.

Mnogo je važno da porodica bude potpora detetu za sve pozitivne i napredne želje i htenja. Biti pozitivan primer deci je osnovna uloga roditelja i ona mora biti kontinuirana. Važno je da svako, u granicama svojih mogućnosti, kvalitetno provodi vreme sa svojom decom i uspostavi otvoren odnos u okviru porodice. Ne treba da se razgovor sa decom o školi svede samo na deklamovanje ocena. Važno je uvideti, kroz neformalni razgovor, da li se dete snalazi u kolektivu, kako prihvata obaveze i nove drugare, da li mu prija rad sa učiteljicom ili nastavnikom. Brine me da neki od roditelja,svesno ili nesvesno, svoju važnu vaspitnu ulogu u životu deteta, prebacuju na vrtiće, a kasnije na školu. Ako se potrudimo i ujedinimo oko projekta “Baš je lepo biti dete”, uspećemo da tim pametnim glavama omogućimo napredovanje u svim sferama života.

Znam da je početak uvek težak, ali verujem da je u zajedničkom interesu, srećno i nasmejano dete. Kada svako radi svoj posao, a ima mogućnost komunikacije sa ostalima, nema razloga da bude bilo kakvih problema. Roditelji, deca i učitelj ili razredni starešina, treba da predstavljaju TIM KOJI POBEĐUJE jer poštuje mišljenje i stav onog drugog i ne preskače se ni jedna karika u ovom pozitivnom lancu.

Tanja Vrečko