Mnogo puta smo i sami, kao deca, a sada kao odrasle osobe, dolazili u situaciju da ne znamo šta se od nas očekuje. Tada smo različito reagovali na datu situaciju. Vrlo često su te reakcije bile pogrešne ili u suprotnosti od onoga što se od nas očekuje.

Ponekad je slučaj da u odeljenju imamo decu koja “nisu disciplinovana”. Ona najčešće ne učestvuju u radu i bave se drugim aktivnostima, pokazuju agresiju prema drugima, remete rad, odbijaju da prate uputstva i zadatke koje zadaje učitelj i pokazuju jedno opšte nepoštovanje. Ovo ponašanje nije vezano samo za školu, već i za porodicu. Obzirom da deca dolaze iz porodica koja na disciplinu i poštovanje pravila gledaju na različite načine, tako je i njihov odnos prema tome drugačiji. U zavisnosti od toga, pravila će deci biti ili kamen spoticanja ili pomoć. Ponekad je potrebno i roditelje podsetiti o značaju i važnosti poštovanja, radi boljeg i kvalitetnijeg rada, ali i bezbednosti njihove dece dok su u školi.

Ipak, neophodno je da što bolje upoznamo svu decu, a posebno obratimo pažnju na onu koja teško prihvataju pravila i autoritet. Postoje razne pretpostavke zašto je detetu disciplina nešto što ne može da prihvati. U prelistavanju različite literature na ovu temu, došla sam i do sledećeg: Uzroci ne prihvatanja discipline kod dece mogu biti različiti. Sa biološke strane gledano, uzrok može biti slabija mentalna razvijenost, kratka pažnja, što može dovesti do nemira, nespretnosti, impulsivnog ponašanja, kao i do agresivnosti. Dete može imati i emocionalne probleme koji se često prepoznaju u nemogućnosti da na konstruktivan način zadovolji svoje potrebe. Tada, u želji da privuče pažnju svojih drugara, na žalost, pokazuje neprimereno i neprihvatljivo ponašanje. Ipak, nekada,ovakva ponašanja mogu biti izazvana i opštom situacijom u školi. Ovde je uticaj školskog okruženja, ličnosti učitelja ili razrednog starešine, ali i svih zaposlenih u školi, veoma bitan.

Da bi školski rad sa učenicima bio efikasan, potrebno je još na početku, napraviti dogovor o jasnim pravilima koja važe u odeljenju, ali i u školi. Nekada taj proces duže traje, što ne znači da od njega treba odustajati. Naprotiv, ako ga posmatramo kao profesionalni izazov, biće nam lakše da osmislimo zabavan način kako da deca shvate i prihvate da nam pravila samo daju mogućnost da se nesmetano bavimo onim što želimo, a da pri tom ne ugrožavamo druge.

Trenutno sam “učitelj prvak” i u mogućnosti sam da se ponovo bavim izazovom zvanim “stvaranje kolektiva”. Shvatila sam da sadašnje generacije dece prihvataju pravila i disciplinu kao takvu, samo ako im je potpuno jasno objasni svrha određenog zahteva. Pritom je važno da ponuđeno objašnjenje bude praktično primenjeno, kroz životne situacije i kreativno predstavljeno. U tom slučaju će se pravilo lako prihvatiti i neće biti opterećenje.
Već drugog dana škole, krenula sam sa mojim đacima izvan školskog dvorišta, naravno, uz dopuštenje roditelja. Imamo sreću što je naša škola u tzv. slepoj ulici, pa je i promet automobila manji. Prethodno smo razgovarali o važnosti pažljivog slušanja onoga što kažem, praćenja kolone drugara i ne izostajanja iz nje. U ovu prvu avanturu krenuli smo lagano i izlet je bio kratak, ali sladak. Išli smo do kraja ulice i učili kako da u koloni prelazimo pešački prelaz. Za decu je ovo bio doživljaj, a za mene ispit koji smo zajedno položili. Narednog dana su sami poželeli da ponovo krenemo na izlet, ali ovoga puta su nam se pridružili i đaci petaci. Tako sam i njima, a i sebi ispunila želju. Veliki petaci su se potrudili da svakom od prvaka u toku šetnje, spontano, objasne i pojasne pravila i opišu gde smo sve zajedno išli jer su ih i oni poštovali i pridržavali se dogovora.

Slušanje muzike, instrumentala, za vreme rada, takođe mi je pomoglo oko discipline. Deca vole da slušaju muziku dok rade i to sam iskoristila kao mogućnost da im objasnim da je važno u tišini raditi zadatke, da bi mogli bolje čuti i uživati u muzici dok radimo.

Da bih pospešila međusobne odnose dece u okviru odeljenja, ali i njihovu svest o važnosti poštovanja dogovora i pravila, koristim, već generacijama, svog drugara Kreku. Kreka je platnena žabica, igračka koja predstavlja “bonus” za dobro ponašanje u školi. Dogovor je da petkom svi učenici biraju jednog koji je pokazao da je bio najuspešniji.Vredno je radio, pomagao drugima, lepo se družio sa svima, poštovao dogovore. Onaj koga odeljenje izabere kao “zvezdu” nedelje, ima prvo da Kreku nosi sa sobom za vikend i igra se njime. Deca su to sa oduševljenjem prihvatila, kao i prethodne genercije.

Ovo su samo neki od primera kojima pokušavam da disciplinu i poštovanje pravila deci predstavim kao nešto što nam je važno da bi bolje, kreativnije i kvalitetnije radili i postizali uspehe. Mislim da ako im se jasno i nedvosmisleno stavi do znanja značaj i objasni važnost pravila, ali i mogućnost zabave, onda smo učinili pravi potez i spojili lepo i korisno!

Tanja Vrečko