Zamisli da si ponovo dete. Zamisli da ti radoznalost ne da mira. Jedva čekaš da svane novi dan, jer je svaki novi dan prilika da nešto novo saznaš o svetu u kom živiš. Zašto mravi grade mravinjake? Zašto je neki list ovakvog oblika i još uvek zelen, a neki potpuno drugačijeg pa još i braonkast? Otkud ovi sivi oblaci kad je malopre bilo sunčano i vedro? Zašto se kaže „fakultet“ kad je lakše reći „falkutet“ i kako to da je kilogram gvožđa isto što i kilogram vune?! Vuna je tako mekana, a gvožđe teško...

I kreneš u školu. Učiteljica i nastavnici, kasnije, nevoljno dolaze na časove. Brecaju se na tebe, viču...nervozni. Ne valja ako nešto pitaš, bolje sedi, ćuti i radi kako ti se kaže. Svega im je preko glave, pa i tog posla koji obavljaju. Škola nema adekvatne uslove za rad, koriste se stare table i obične krede, nema interneta, sve se nešto preko veze i ispod žita završava a pošteno zarađena diploma očigledno nikome ništa ne znači... I, ko je lud da radi za ovako malu platu?!

Sve ti je jasno, ali ti si dete. I nisi kriv ni za šta od toga. Želiš da učiš, da saznaješ...voliš kada dođeš u školu i vidiš svoje drugare. Voliš svoju učiteljicu. Voliš kada svi zajedno nešto napravite, saznate, ponosan si kada te pohvale...

***

I kreneš u školu. Učiteljica i nastavnici, kasnije, dele istu ljubav prema otkrivanju sveta, razumeju kako je kad ti neka pitanja ne daju mira. Umeju lepo da objasne ono što ih pitaš, imaju strpljenja da ponove i po nekoliko puta. Ih, pa niko se nije naučen rodio! Uče oni tebe nečemu, ali uče i od tebe...takav je krug života, znaju to. Rado ideš u školu jer svaki dan predstavlja jednu malu avanturu koja obogaćuje tvoj život. Kroz igru učite, kroz učenje se družite, kroz druženje postajete dobri prijatelji. Lepo je biti zaljubljen u život. Lepo je kada voliš ono što radiš.

***

Da, mi smo ti koji znače i koji kreiraju onu prvu ili drugu sliku o obrazovnom sistemu. Bez obzira na sredstva i resurse, mi smo ti koji stvaraju magiju i kod dece pobuđuju i razvijaju ljubav prema predmetu koji predaju. Ili učinimo da bude sasvim suprotno, nažalost.

„Da li biste bolje obavljali svoj posao kada bi vam plata bila četiri, pet puta veća? Da li biste imali odgovorniji odnos prema poslu, da li biste se više angažovali?“ – pitali su nas na jednom seminaru. Uh, pomislili smo svi, lepo bi bilo! Sa više novca bismo lagodnije živeli, možda bismo mogli i više da ulažemo u sredstva koja koristimo u nastavi, u sopstvena usavršavanja itd. Međutim, ne...to ne bi uticalo na naš odnos prema poslu, na odgovornost koju u sebi nosimo. Zašto? Zato što volimo decu i volimo ono što radimo. Jednostavno je tako.

Prateći dešavanja u obrazovnom sistemu, čitajući polemike i komentare na društvenim mrežama, razgovarajući sa koleginicama i kolegama, shvatila sam jedno: nije do drugih, do nas je. Mnogo je gorčine, mnogo je kukanja i žalopojki. A to je najlakše. Svako bi mogao da komentariše i upire prstom u ono što nije dobro. A toliko je svetlih primera oko nas, kolega koji su sjajni! Potrebno je samo da želimo da ih vidimo.

Setite se onog deteta sa početka - sebe kada ste bili đak. Šta biste mu poželeli? Kako biste voleli da provede đačko doba? Da li da se raduje svakom novom danu ili da plače kada treba da ide u školu (ima i toga)? Svesni ste da smo danas mi kreatori te atmosfere...mi smo nastavnici tom detetu. Da, baš mi koji smo rasli uz „Kockicu“, „Neven“ i „Muzički tobogan“...

Dakle, hoćemo promenu? Želimo da stvari oko nas budu drugačije? Nije nemoguće... Potrebno je samo da načinimo taj prvi korak. Da se fokusiramo na dobre i plemenite stvari koje naš poziv nosi, da i sami budemo promena koju želimo da vidimo. Od tog trenutka će stvari polako postajati drugačije...videćete. Kako ja to znam?!

Mi smo nastavnici, zaboga, mi sve znamo. ;)

Jelena Bratić