- Profesorka, da li je ono juče bila petnaestominutna provera?
- Kako petnaestominutna kad ste kontrolni radili ceo čas?
- Da, da...jeste. Pitam samo onako...

Nastavnim planom i programom je jasno propisano koja dela treba obraditi u toku školske godine – neka se čitaju u celosti a kod nekih obrađujemo samo odlomke. Međutim, nijedna školska godina nije ista, nijedna generacija učenika nije ista. Neka odeljenja su „jača“, dok sa nekima ide teško...baš teško. U odnosu na to se realizuje i pomenuti nastavni program, pa nekada obradimo sve sa tog spiska a ponekad i ne.
Kako radim sa srednjoškolcima, u velikoj meri računam na to da su svesni da uče za sebe. Pogotovo oni u starijim razredima. Mogu da pokušaju da prepišu, da dobiju ocenu na prevaru, mogu da se pretvaraju da su neko delo pročitali (iako su pročitali prepričanu verziju sa interneta), što se mene tiče – time će prevariti samo sebe. To što znaju ili ne znaju, što su naučili tokom školovanja ili nisu – poneće dalje sa sobom u život.
Dakle, sami biraju šta će utkati u svoje biće...često im o tome govorim. I, kada je reč o delima koje obrađujemo, u odnosu na to kakvi su učenici, koliko su opterećeni raznim takmičenjima na kojima učestvuju u toku školske godine (u zemlji i u inostranstvu), dogovaramo se šta mora da se pročita, šta može i kroz odlomke da se obradi, šta ćemo preskočiti ili ostaviti za neki drugi put... „Dogovor kuću gradi“, imam običaj da kažem. Međutim, kada se radi o pojedinim piscima i delima – nema kompromisa. To je Andrić (jednog nobelovca imamo), a zatim i Meša Selimović, jer smatram da je roman „Derviš i smrt“ nešto najbolje što mogu da pročitaju. U životu, ne samo u srednjoj školi. No, ovogodišnji maturanti nisu to tako shvatili. I nisu pročitali knjigu iako sam im dala iz školske biblioteke po primerak „Derviša“ još krajem decembra, iako smo imali dogovor za kada da se pročita, iako smo dva puta odlagali obradu tog dela jer „još nismo stigli da pročitamo“ – a šta mi vredi da se držim nastavnog plana kada bih na času bila jedina koja je pročitala knjigu. I, dođe tako vreme „kada pametan zaćuti...“, dan kada su dobili zaslužene ocene jer je već mart i više nema čekanja. Oni ljuti, ja razočarana. Ljuti zbog jedinica. A ja razočarana jer im je naš obrazovni sistem dozvolio da se drznu i, bez trunke stida, postave pitanja:
- Da li sam imala prava da im dam kontrolni zadatak umesto usmeno da odgovaraju?
- Da li je trebalo prvo da najavim taj kontrolni?
- Da li imam prava da im jedinice upišem u dnevnik?
- U kojim slučajevima kontrolni mora da se ponovi?
A trebalo je samo da pročitaju knjigu. Mnogo dobru knjigu. Ionako bi pola prepoznali sa kojekakvih Fejsbuk stranica omiljenih citata i mudrosti.            

Tužno je što je došlo vreme u kome je forma iznad suštine. Bitnije je definisati da li je pisana provera znanja „petnaestominutna“ (jer se tada ocene ne unose u dnevnik) ili nije i da li smo kontrolni za februar najavili još u septembru. Sve mora da je „upakovano“ u traženu formu. I, glavno nam izmiče – obrazovanje dece, ali je zato pred nastavnika postavljen hiljadu i jedan zahtev: da je dobar motivator, da je učenicima zanimljiv (ne daj bože da im je dosadno na času), da je ocenjivanje sprovedeno prema određenoj proceduri i svim kriterijumima, da je ocena javno saopštena i obrazložena, da pazi koju ocenu upisuje u dnevik a koju u ličnu evidenciju, dodatna i dopunska se podrazumevaju, kao i uvažavanje ličnosti učenika i njegovih prava, pisanje priprema za svaki čas, pripremanje učenika za takmičenja... Iako ima još mnogo toga (dužnosti nastavnika su neograničene, za razliku od dužine ovog teksta), dopustite mi da završim onim čuvenim i krajnje degradirajućim pitanjem: „A, šta ste vi, kolega/koleginice, učinili da do negativne ocene ne dođe?“ Sa ovako postavljenim stvarima u obrazovnom sistemu, đaci ne moraju da imaju znanje – dovoljno je da znaju da imaju prava. Tužno, ali istinito.

Nego, da se vratim knjizi. Pre neki dan mi zvoni telefon:
- Razredna, izvinite ako Vas uznemiravam. Evo me u knjižari, nešto mi se čita, ali ne znam šta da kupim. Vi me poznajete bolje nego što samu sebe znam, pa sam mislila da mi nešto preporučite.
Nisam joj više razredna, oni su završili srednju školu i upisali fakultete. Ali, to nema nikakve veze. Kada onosi na relaciji roditelj – učenik – nastavnik funkcionišu kako treba, neke veze traju zauvek...ne treba nam „pravna regulativa“.

Jelena Bratić