Ne znam kako je to u prošlosti bilo ( verujem da će mnogi reći da je bilo bolje i verovatno će biti u pravu), ali problem danas su naša očekivanja i to bez pokrića. Mi mnogo toga očekujemo, a obrnuto proporcionalno (što bi rekle kolege fizičari) ulažemo. Na primer, očekujemo da će nam ulice biti čiste, ali bacamo đubre van kontejnera ili očekujemo da nam država ima stabilne zakone i primenljive na svakog, a sami prelazimo ulicu na crveno ili još štošta gore od toga. Ali da ne širim priču na društvene fenomene, već da se fokusiram na nastavu. Naši đaci i, možda više, njihovi roditelji, očekuju lep uspeh, ali da se, pri tome, deca „ne opterećuju“. Nastavnici, sa druge strane, očekuju da đaci budu poslušni i da znaju, a da časovi budu klasični, dosadni i ne više od tzv. eks katedre. Direktori škola očekuju da su nastavnici vredni, ali da ne moraju sami da budu model ponašanja, a Ministarstvo i druge institucije očekuju da nastavnici budu kreativni, ali da se sami ne zamaraju izmenama rigidnih zakona. Pa, draga gospodo, to tako ne biva.

Onoliko koliko uložimo toliko ćemo dobiti. Iskustvo me je naučilo da ova izreka ne važi instant, već da je to proces koji zahteva mnogo rada i mnogo vremena. Neće dati rezultate odmah, ali duboko verujem da se svaki rad, na kraju, isplati.

Verujem i da će me kolege nastavnici kritikovati što sam ih u ovom tekstu „potkačio“, a jedan sam od njih, ali istina je da mnogo toga radimo pogrešno. Naravno, uvek je tu i ono da „dobro i radimo kolika nam je plata“, ali upravo to i jeste pogrešno i to nas i vodi u začarani krug. Mi uvek možemo da smanjimo naš rad, ali tako dajemo i povoda onima koji će uvek da kažu da smo „dobro i plaćeni koliko radimo“. Da nastavnik ima izuzetne rezultate, da mu đaci postižu uspehe na takmičenjima i testovima i da učestvuju u lokalnim i međunarodnim projektima, teško da bi neko mogao bilo šta da mu zameri. Tada bismo mogli nešto i da očekujemo, a za veće plate uvek možemo da se borimo, ali ne tako što ćemo umanjiti naš rad u učionici.

U stvari, i u ovom poslednjem pomenutom slučaju postoje očekivanja bez pokrića. U psihologiji postoji naziv za određeno ponašanje ljudi koji glasi „efekat posmatrača“. Efekat posmatrača ukazuje na pojavu da što je veći broj ljudi koji posmatra neku nesreću, manja je verovatnoća da će neko priteći u pomoć. Što je veći broj prisutnih posmatrača, manje će ljudi biti spremno da pomogne jer će svi da misle da će neko drugi da „priskoči“. U skladu sa ovim efektom, nastavnici nekako očekuju da će za njih da se izbori neko drugi. Da li su to kolege nastavnici ili sindikat, svejedno. Recimo, nastavnici biologije očekuju da će uvek „klimavi“ status biologije u osnovnim i srednjim školama rešiti Srpsko biološko društvo, iako sami u najvećem broju nisu članovi tog Društva. Logično je zapitati se zašto bi se članovi, koji sami nisu nastavnici, angažovali za nešto što nije njihov problem.

Uglavnom, očekivanja postoje, ali su ona uvek pogrešno usmerena – na nekog drugog. Ti drugi, valjda je jasno, neće rešiti naše probleme. Zato, ne treba da prestanemo da očekujemo, već samo da ta očekivanja usmerimo na one na koje i treba da usmerimo. I drugi korak je da učinimo sve da ta očekivanja, od nas samih, i ispunimo. 

Dejan Bošković