On je u svojoj školi, koja broji oko 300 đaka, pomoćnik direktora 65%, dok sam ja u mojoj, koja broji 1150, pomoćnik (svega) 50% i to za četiri puta manju platu. No, poznato nam je koliko se vrednuje rad prosvetnih radnika u Srbiji, tako da ne bih dalje o tome. Naši poslovi pomoćnika se unekoliko razlikuju. Recimo, on nema obavezu da obilazi časove (osim ako to ne zatraži inspekcija ili direktor, ali je to, koliko sam shvatio, retko) i, samim tim, nema korektivni i savetodavni rad sa nastavnicima, niti im pomaže da prevaziđu probleme u nastavi. Njegov posao se, uglavnom, sastoji od administracije i izrade rasporeda. I u ovom drugom slučaju ima mnogo posla jer kod njih, kad se nastavnik razboli i ode na bolovanje, nemaju mogućnost stručne zamene. Tada tog nastavnika menjaju njegove kolege. Naime, oni imaju uračunato nekih tridesetak časova u svojoj četrdesetočasovnoj radnoj nedelji predviđenih baš za to. Zato im se raspored pravi tako da imaju pauze, a kako bi to moglo da se izvede. Problemi nastaju onda kada se pojavi kojekakva epidemija, pa je više nastavnika bolesno.

Što se rasporeda nastavnika tiče, imaju oni još jedan zanimljiv zakon. Naime, nastavnik može da predaje predmet za koji uopšte nije stručan, ali samo do trećine svoje norme.

Njihova nedeljna norma iznosi 22 časa nedeljno. I ako nastavnik biologije ima svega 16 časova, on može da preostalih šest bude nastavnik, na primer, muzičke kulture. Naravno, to podrazumeva jednu dobru pripremu kod kuće, ali bez obzira što mi je jasno zašto imaju takav zakon, uopšte mi se ne dopada. Iako je trećina ukupnih časova, opet su u pitanju čitava odeljenja kojima će nestručno lice predavati neki predmet (a to može biti zaista bilo koji predmet). Uz to, nekako mi se gubi poenta završenih fakulteta i obrazovanja, u krajnjoj liniji.

I kod njih, kao i kod nas, postoje napredovanja u zvanju. Oni imaju tri zvanja i stiču ih na sličan način kao i mi, sa tim da je treće zvanje manje-više nedostižno.

Ono što mi nemamo su platni razredi, a Slovenci ih imaju zaista mnogo. Zvanja im pomažu da brže napreduju u tim razredima, ali i ocene koje daje direktor.

Svake godine nastavnik dobija ocenu svog rada (uz obrazloženje) i ne sme da dobije jedinicu, niti dvojka sme često da se ponavlja. Uglavnom svi dobijaju četvorke i petice jer direktori zavise od svog kolektiva koje daje mišljenje prilikom reizbora. Izbor direktora je veoma sličan kao kod nas, odnosno odvija se po istom mehanizmu, sa tom razlikom da je reč Školskog odbora iznad reči ministra.

Što se tiče ocena đaka, upisuju se u elektronski dnevnik (papirni kod njih više ne postoji). Svaka ocena je u drugačijoj boji, zavisno od toga da li je dobijena na pismenom, usmenom ili praktičnom radu, ali su sve ravnopravne prilikom zaključivanja. Roditelji uvek mogu da vide ocene svoje dece, ali softver ima jedan simpatičan momenat.

Naime, jedinica postaje vidljiva tek nakon tri dana. Đaku se daje rok od tri dana da sam prijavi jedinicu roditelju. Valjda na taj način razvijaju hrabrost i odgovorno ponašanje kod svoje dece.

Ocene su malim Slovencima važne jer srednju školu upisuju samo zahvaljujući uspehu. Polažu završni test, ali im se on ne vrednuje. I kao naši osmaci imaju tri testa (ali sa većim vremenskim razmacima). Jedan je iz slovenačkog, drugi matematike, a treći se menja svake godine, a po želji ministra. I to nisu samo biologija, hemija i slični predmeti. Mogu biti i fizičko (ali teorija, ne rade kolutove unapred) ili građansko.

Uglavnom, svašta zanimljivog sam čuo i neke stvari su mi se dopale, druge manje, ali razmena iskustva je nešto što valja često činiti, a nemam protiv ni da se neke dobre stvari „ukradu“. I bez toga, uvek vredi saznati šta rade drugi.

Dejan Bošković