Zakonska regulativa našeg obrazovnog sistema vrlo jasno definiše dva načina ocenjivanja – sumativno i formativno ocenjivanje. Da se prisetimo…

Sumativna ocena je formalna, brojčana ocena koja se daje na kraju nastavne jedinice, oblasti, kursa ili nastavne i akademske godine.

Formativna ocena je više proces koji se sprovodi tokom nastavnog perioda u cilju poboljšanja nastave i učenja.

Jednostavnim jezikom rečeno, sumativna ocena je merilo postignuća učenika, dok je formativna ocena merilo procesa učenja.

Formativno ocenjivanje obuhvata sve one aktivnosti nastavnika i/ili njihovih učenika koje pružaju informacije korisne za modifikovanje aktivnosti nastave i učenja (Black and Wiliam, 1998).

To je proces koji nastavnik pokreće tokom nastave da bi došao do informacija o načinu učenja kod učenika i pružio učeniku povratne informacije sa ciljem prilagođavanja nastave i učenja, te poboljšanja postignuća učenika povezanih sa nastavnim ishodima (Melmer, Burmaster, & James, 2008).

Uloga formativnog ocenjivanja je da stavi akcenat na proces nastave i učenja, aktivno uključi učenika u proces učenja, izgradi kod učenika veštine potrebne za vršnjačko i samoocenjivanje, na kraju formativno ocenjivanje pomaže učenicima da razumeju sopstveno učenje i razviju odgovarajuće strategije “učenja o učenju”.

Tokom procesa formativnog ocenjivanja nastavnička uloga se ogleda u kreiranju i realizaciji aktivnosti usmerenih na menjanje procesa učenja i nastave; kreiranju i realizaciji aktivnosti usmerenih na poboljšanje postignuća i dostizanje obrazovnih ishoda, te na davanje povratne informacije o procesu učenja i postignućima učenika.

Formativno ocenjivanje se može realizovati na početku časa, unutar časa, na kraju časa pa čak i van školskog vremena. Iza dobrog formativnog ocenjivanja stoji velik planski rad nastavnika koji kroz niz koraka planira realizaciju svake nastavne oblasti sa akcentom na najznačajnije teme i ishode. U praksi postoji 60 strategija koje mogu da se koriste prilikom formativnog ocenjivanja, većinu poznajemo i koristimo, a da nismo ni svesni toga. Kroz strategije se mogu “izmeriti” i proceniti načini  prikupljanja i prezentovanja informacija, veštine, strateško i kritičko mišljenje.

Proces formativnog ocenjivanja prati razvoj metakognicije učenika (znanja o kognitivnim procesima, regulaciju kognitivnih procesa i metakognitivne doživljanje), motivacije za školsko učenje (samoefikasnost, aktivno učenje, značaj predmeta koji se uči, orijetaciju na učenje i orijentaciju na postignuća), socijalizacije učenika u okviru grupe i njegovih individualnih karakteristika ličnosti.

Formativna ocena se iskazuje u obliku pisane forme koja sadrži opis postignuća učenika, njihovih angažovanja u nastavi i preporuku za dalje napredovanje učenika.  Opis postignuća sadrži informaciju o tome koja znanja, umenja i navike je učenik usvojio u skladu sa obrazovnim standardima postignuća i očekivanim ishodima za uzrast učenika tj. godinu. U opisu angažovanja učenika nalaze se ključna zapažanja o njhovim radnim navikama, odnosu prema obavezama i zaduženjima, načinu učenja, stepenu zalaganja, komunikaciji sa drugim učenicima i nastavnikom, angažovanje ukazuje na kontekst u kome učenik pokazuje najviše domete u učenju, na aktivnosti pri kojima je vidljivo njegovo zadovoljstvo ili nezadovoljstvo. Preporuka za dalje napredovanje je precizno uputstvo, odnosno savet nastavnika o tome šta u prvim narednim koracima učenik treba da uradi da bi rezultat učenja bio bolji od ostvarenog, ili da bi se zadržao dostignuti visok nivo postignuća. Radi se o precizno i jasno formulisanim savetima za kratkoročno ili dugotrajnije postupanje  učenika u daljem učenju.

Jezik kojim se piše formativna ocena je jezik koji razumeju svi. To nije jezik sadržaja već jezik kompetencija, ali se mogu koristiti i obrazovni stadardi i ishodi, jezik praktičnih aktivnosti i veština, jezik kognitivnih aktivnosti – šta učenik može, šta ume, šta čini, jezik metakognitivnih uvida – praćenja sopstvenog učenikovog rada i napredovanja (dakle, samovrednovanje).

Na kraju, ako postoji formativno ocenjivanje koje je svakodnevno, često, redovno i osvrće se pre svega na proces učenja, a ne na postignuće, ako je u proces uključen i nastavnik i učenik, ako je ono zasnovano na različitim pokazateljima i oslonjeno na prethodno planiranje i praćenje tokom dužeg perioda, onda možemo da očekujemo bolje međusobno razumevanje, što uključuje učenike, nastavnike i roditelje, višu motivaciju i veće angažovanje učenika i za posledicu kontinuiranog formativnog ocenjivanja dobićemo viša postignuća kod učenika a mi kao nastavnici formiran portfolio za svakog učenika.

Autor Branislava Blajvaz

Izvor: radioactivedragons.rs