Znate onu rečenicu koju izgovaramo kada želimo da istaknemo koliko se od nekoga razlikujemo po shvatanju, vaspitanju, karakteru ili načinu na koji radimo svoj posao – Ima nas raznih? Često je čujem i kada se povede razgovor o učiteljima ili nastavnicima, pa nezadovoljni roditelj potegne taj „argument“. Jeste, ima raznih nastavnika, ali ima raznih i novinara, kuvara, poštara, prodavca, advokata, frizera, policajaca, majstora, glumaca, lekara, domaćica... Neko dobro radi svoj posao, neko ga otaljava; neko je prijatna osoba, vedra i dobronamerna, neko stalno tračari, spletkari i ogovara; imamo divne komšije a imamo i onog namćora sa drugog sprata koji ni „dobar dan“ neće da kaže; neki ljudi su sjajni roditelji, a nekima ne biste dali ni dve nacrtane ovce na čuvanje... Stvarno nas ima raznih. Samo, nije do profesije kojom se neko bavi. Do osobe je.
Nedavno sam, razgovarajući sa drugaricama koje imaju decu školskog uzrasta, slušala šta sve zameraju prosvetnim radnicima. Jedna se požalila na dvojku koju je njen sin dobio iz engleskog. „Kako dvojku da mu da kad on već četiri godine ide u školu stranih jezika, zna engleski savršeno!“ Druga se pitala zašto je nastavnica fizičkog njenoj ćerki dala četvorku kad ona trenira karate, ide na takmičenja i osvaja nagrade. Jedinicu iz informatike da i ne pominjem. „On od kako se rodio ume da uključi kompjuter, igra igrice, gleda filmove na internetu...šta hoće taj informatičar od njih?!“
Kada bismo tako posmatrali obrazovni sistem, onda škole ne bi trebalo da postoje. Uzmimo za primer srpski jezik: po gore navedenoj logici, iz srpskog bi svi trebalo da imaju dobre ocene. Učenicima je to maternji jezik, govore ga od rođenja, uglavnom znaju da čitaju i pišu. Kako onda može jedinica?! Upišete ih na neki sport – eto rekreacije i fizičke aktivnosti; pošaljete dete u prodavnicu – tamo će vežbati sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje; pametnim telefonima, tabletima i računarima već barataju – šta će im informatika! Danas imamo na stotine televizijskih kanala koji prikazuju razne emisije – deca mogu da se informišu o novim naučnim dostignućima, gledaju istorijske serije, uče geografiju ili biologiju...i sve to iz fotelje! Možda, jednog dana...
Naš školski sistem, danas, nije savršen. Daleko od toga. Verujem da ima mnogo nas koji nismo zadovoljni nekim njegovim aspektima, ali, dok se stvari u sistemu ne promene, svi zajedno moramo da poštujemo važeća pravila. A ona, kada je u pitanju ocenjivanje učenika, kažu sledeće:

• Za svaki predmet i svaki razred postoje nastavni planovi i programi. Njima su propisani obrazovni ciljevi i zadaci koji nam govore šta je to što učenik treba da savlada u razredu koji pohađa, iz datog predmeta. Lepo je to što vaše dete osvaja medalje i pehare na teniskim turnirima, ali nastavnik fizičkog mora da oceni i hodanje po gredi, recimo.
• Nastavnik ocenjuje ono što predaje na časovima (prateći nastavni program). Ako iz informatike rade obradu teksta, to što dete ima odličan rezultat u nekoj igrici nastavniku ne znači mnogo. Ocenjuje se u kojoj meri je učenik savladao gradivo. Svako dodatno znanje koje učenik ima, mimo onog osnovnog, treba da se vrednuje i da se trud đaka poštuje, ali mora da se zna šta je prvo...
• Ocenjivanje je proces koji ima mnogo aspekata, te će na ocenu (pored usmenih i pismenih provera znanja) uticati i donošenje opreme/pribora za čas, trud koji učenik ulaže na času, posvećenost i inicijativa koju pokazuje u radu, redovnost, izrada domaćih zadataka, zainteresovanost i odgovornost prema sopstvenom procesu učenja i tako dalje.

Dakle, pre nego što, nezadovoljni ocenom svog deteta, krenete put škole „naoštreni“ da se raspravljate sa nekim od nastavnika, zastanite, udahnite duboko nekoliko puta i zapitajte se da li celoj situaciji pristupate objektivno ili su vas ponele emocije. Da li zaista imate prave informacije o tome šta se događa na časovima ili znate samo ono što vam dete prenese (što je jedna strana medalje, ne i potpuna priča). Krajnje je vreme da roditelji i nastavnici sklope primirje i da dopuste jedni drugima da se svako bavi svojim delom posla. Zamislite samo: kod kuće – vaspitanje, u školi – obrazovanje. Gde bi nam bio kraj!

Dogodi se da učenici imaju problem sa učiteljem ili nastavnikom koji nije dovoljno profesionalan, koji odnos na relaciji učenik – nastavnik svodi na lični nivo ili neke svoje frustracije „leči“ kažnjavanjem učenika kroz ocenjivanje. Ukoliko ste se sa sigurnošću uverili da je to tako i da učenici zbog toga ispaštaju (veoma je bitno da ste sigurni u to što tvrdite, da ste se raspitali i dobili potvrdu sa više strana), obavezno reagujte. Kao roditelj, imate svako pravo da zaštitite svoje dete i branite njegova prava. Kao što rekoh, ima nas raznih...

Jelena Bratić