Prema nekim metodičarima, obrazovanje može biti formalno, neformalno i informalno. Formalno obrazovanje je sistematično i sistemsko; ostvaruje se kroz regularne nivoe školovanja. Za nastavnike, ovo obrazovanje je esencijalno. To je fakultet koji smo završili i on nam određujemo koji ćemo posao raditi i da li ćemo raditi uopšte. Neformalno obrazovanje je sistemski podržano, ali ono nije deo obaveznog obrazovanja i više je usmereno na usavršavanje već postojećih znanja ili prakse. Pogađate, to su seminari, konferencije i slična kratkoročna (uslovno rečeno jer mogu trajati i duži vremenski period) okupljanja nastavnika gde vođeno i organizovano stičemo znanja ili, što je češće, utvrđujemo naučeno.

Napokon, tu je i deo koji se odnosi na informalno učenje. Ako ćemo da poštujemo gradaciju, formalno obrazovanje bi bilo esencijalno za nastavnike, neformalno veoma važno za njegov rad, te preostaje da informalno bude marginalnog značaja. Međutim, ja ne mislim tako.

U svakodnevnom životu teško da se dešava bilo kakva situacija u kojoj mi ne učimo. U nastavnoj praksi tek se dešava učenje i na svakom času gde učimo đake koječemu, sami stičemo značajno iskustvo. Uvek nam se dešavaju „situacije u praksi“, te saznamo nešto novo o dečjoj prirodi i njihovom poimanju onoga o čemu pričamo ili vidimo šta radimo pogrešno.

Kada sam uradio PP prezentaciju za svaku bogovetnu nastavnu jedinicu i testove za sve oblasti, bio sam više nego zadovoljan. Verovao sam da sam sada završio posao maltene do penzije. I mnogo sam se prevario. Veoma brzo nakon toga, shvatio sam da mi poneka prezentacija nije dovoljno dobra za ono što želim da uradim na času, a za pojedine zadatke sa testova čudom sam se čudio zašto sam ih, uopšte, napravio. Sve što mi je izgledalo divno, vremenom je postalo nedovoljno. Šta se desilo? Desilo se – iskustvo.

Poštujem i pozdravljam napore Ministarstva da se takvo obrazovanje primeti i notira jer mislim da je veoma važno. Oni su ga nazvali stručnim usavršavanjem unutar ustanove. Doduše, realizacija je svetlosnim godinama daleko od srećne, tako da je i to obrazovanje, poput neformalnog, pretvoreno u bodove ili sate, svejedno, a izlistan je tek deo aktivnosti koje su prepoznate kao deo informalnog obrazovanja.

Istina je da se to obrazovanje dešava čim stupimo u školu, počevši od jutarnje kafe. Razgovori u zbornici su u visokom procentu u vezi sa školskim temama, ma kakve te teme bile. I sve što radimo u školi i što rade naše kolege, naprosto, mora da ima uticaja na nas. I taj uticaj nije mali, a još manje je beznačajan. Na primer, zahvaljujući nastavnicima srpskog jezika u mojoj školi, značajno sam unapredio verbalne veštine, a o pisanju ne treba ni da govorim. To je tek deo svega onoga što sam naučio, a celokupno znanje ne bih mogao ni da sagledam, a kamoli da to pretvorim u sate ili bodove. Ta računica je potpuno zaludna. Jedino što mogu da tvrdim je da sam od svojih kolega i u sopstvenom radu naučio više nego na svim seminarima zajedno, a verujem da ih do sada imam nekoliko stotina sati.

No, Pravilnik mora da se poštuje, te svi uredno pišemo sate, ali ja ne bih bio ja kada ne bih istrajavao u onome u šta verujem, pa sam tako smislio način da i zborničke razgovore pretvorim u sate. Kako sam to izveo, čitaćete u nekom od narednih tekstova.

Dejan Bošković