Ja zastupam gledište da je svako znanje dobro, samo je pitanje kako će se koristiti. Često ćete čuti da je informacija moć i ona to zaista i jeste. Sličan vam je to slučaj kao i sa energijom. Može biti potencijalna, a može i da se pretvori u nekakav koristan rad. Drugim rečima, informacija jeste moć, ali tek onda kada je iskoristite. No, da ne idem preterano u filozofiju, biću praktičan i osvrnuću se na to kako mi gledamo informaciju, odnosno znanje, odnosno ono što naši đaci treba da nauče.

Mi školsko znanje, najčešće, shvatamo bukvalno kao pripremu za život i rad. Pri tome zaboravljamo da povezivanje sa svakodnevnim životom i učenje za život nisu uvek i obavezno iste stvari. Prvo je jedna zgodna caka (ili metoda ili tehnika rada, kako želite) da se ono što se uči približi đaku. Ovo drugo je vrlo komplikovan intelektualni proces koji ima više ciljeva, a od kojih nisu svi da učenika obučimo da bude zidar. Možemo mi njega da obučimo da bude zidar i lepo je pripremiti onoga ko se za taj poziv odlučio da taj poziv može da obavlja, ali to nije dovoljno.

Pošto sam biolog, uzeću jedan primer iz moje struke. Recimo da đaci treba da nauče nešto o kičmi. Ja mogu da im predstavim kičmu kao značajan skeletni stub koji nosi čitavo telo i za koji je važno da bude u dobrom položaju kako bi opterećenje bilo što manje i da bi, na kraju krajeva, ta kičma trajala duže. Drugim rečima, mogu da im pričam o pravilnom stajanju i sedenju i da vežbamo pravilan hod tokom časa. I to je jedan vrlo očigledan praktičan cilj koji će poslužiti svakom detetu, za koji god se posao kasnije odlučilo.

Ipak, kičmi mogu da priđem sa raznih strana. Mogu, recimo, akcenat da stavim na veze između pršljenova i zašto je važno da budu polupokretne. Đaci bi, pri tome, mogli da razmišljaju zašto su veze baš takve, a ne, recimo, nepokretne kao kod kostiju lobanje. Na taj način razvijam kod đaka logičko razmišljanje. Mogli bismo i da razgovaramo o evolutivnom razvoju kičme kod čoveka i koje su pozitivne, a koje negativne strane uspravnog hoda. Time se razvija kritičko mišljenje jer takvo mišljenje i podrazumeva sagledavanje pozitivnog i negativnog. Kritika može biti dvojaka. I, napokon, mogao bih da zahtevam od đaka da nauče regione kičme i koliko kojih pršljenova ima u svakom od njih. Time bi oni vežbali memoriju jer takvo znanje je ništa više do reprodukcije. Reprodukcija nije, nužno, uvek i loša, ali jeste lošija od svega prethodno navedenog. Dobro ili loše, tek, sve zavisi od cilja koji sam postavio.

Jasno je da su neki ciljevi bolji od drugih i da su neka znanja bitnija od drugih, ali nisam to hteo da poentiram. Hteo sam da poentiram nešto što je esencijalno za svaku strategiju obrazovanja koja je iole ozbiljna. Ciljevi mogu biti očigledno praktični i oni i te kako opravdavaju gradivo koje se uči. Zidara treba naučiti poslu. Međutim, postoje ciljevi koji jesu praktični, ali to nisu na očigledan način. Zidar koji razmišlja logično biće efikasniji u poslu, a onaj koji je naučio da kritički posmatra sve, pa i sopstveni rad, usavršavaće svoj rad. Makar i zbog toga da bi sebi olakšao. U svakom slučaju, evolutivni razvoj kičme, tako posmatran, ima svoje opravdanje.

Ne možemo i ne smemo da zaboravljamo te ciljeve i da prizemljujemo obrazovanje. Da, u obrazovanju budućeg pekara je potrebna definicija Pitagorine teoreme i, da, u obrazovanju jednog zidara je potrebno znanje i o evoluciji ljudi. I onda kada korist od tog znanja nije očigledna, to ne znači da je nema. 

Dejan Bošković