Kada govorimo o pravima đaka i nastavnika uvek smo nekako kivni, mada i sami neka od tih prava uzimamo zdravo za gotovo. Recimo, kada zaključujemo ocenu iz vladanja nekom nevaljalku, najčešće kažemo da smo smanjili tu ocenu. Smanjili u odnosu na šta? Pa, pet, naravno. I, eto, to je već jedno pravo koje smo dali, a koje je „ničim izazvano“.

Meni je veoma važno da kada nešto radim, radim sa nekim ciljem, a ono što je ništa manje važno je i kakve poruke šalje to što ja radim. Mislim da nam nekada ta poruka izmiče, baš kao u prethodno opisanom slučaju. Drugim rečima, nismo dovoljno promislili kada procenjujemo nečije vladanje. Nemojte pogrešno da me razumete; veoma verujem da onaj ko zaslužuje trojku iz vladanja i treba da ima tu ocenu. Meni smeta to smanjivanje ocene. Ocena koja se pri tome smanjuje je, naravno, ocena pet. Ovo znači da svako dete na samom početku školske godine ima ocenu pet iz vladanja i da ako nešto uradi što nije dobro, ocena će biti manja. Poruka koju pri tome šaljemo je da oni već imaju pet iako ništa nisu uradili, ali da ako nešto zgreše, primeniće se represija. Verujem da vam je već jasno zašto je ovo pogrešno na više nivoa.

Ocena ma kakva bila i prema blagom i prema strogom kriterijumu mora da bude – zaslužena. Ja ne bih smanjivao ovo ili ono, već bih dodeljivao. Prema mom mišljenju suština i jeste u tome. Ono što treba svaki đak da shvati jeste da se stvari ne podrazumevaju i da iza svega što radi mora da postoji nekakva odgovornost i isti takav odnos prema radu. Ukoliko dete redovno pohađa nastavu, vlada se prema pravilima koja su na času postavljena, poštuje svoju okolinu i ispunjava zadatke u skladu sa svojim mogućnostima steklo je uslov za ocenu pet. Ukoliko nešto od nabrojanog manjka, stvar sa zaključnom ocenom je prilično jasna.

Ako razmislimo, ovakav način ocenjivanja je mnogo svrsishodniji i kao priprema za budući poziv. Ovako, naši učenici kada stasaju doći će u firmu gde će podrazumevati da čim su se zaposlili imaju pravo da budu ocenjeni kao odlični radnici. Samo ako nešto ne urade kako treba, biće ocenjeni loše. Uz drugačiji i realniji pristup shvatiće da nisu bogom dani i da na poslu moraju da se dokazuju kako bi njihov rad bio primećen i ocenjen dobro.

Suština je da vladanje đaka na ovaj način relativizujemo i činimo ga marginalnim. Sa druge strane, značaj discipline na času u školskoj praksi se potvrđuje svakodnevno. Ako imamo očekivanja da naši đaci imaju tzv. radnu disciplinu, moramo tom problemu posvetiti više pažnje i ne smemo da dajemo za pravo tamo gde tog prava, realno, nema.

Dejan Bošković