U septembru 2016. godine sam primila prvake…majušne, iskrene, radoznale. Kratak je period od trenutka upoznavanja do početka učenja slova. Roditelji mladi, ambiciozni, ponekad nestrpljiviji od samih đaka. Kao da nisu obratili pažnju na rečenicu koju sam više puta ponovila na prvom roditeljskom sastanku „ naoružajte se strpljenjem!“ U odeljenju 29 učenika, od toga njih troje znaju da čitaju i pišu, 17 prepoznaju slova, a ostali se teško snalaze u tome. Meni, posle toliko godina rada, ništa neobično..znam da mi predstoji dugotrajan napor, ali znam i da to moram da radim polako i strpljivo, jer oni su mali, tek se adaptiraju na školski prostor. Međutim, roditelji nervozni, ne mogu da shvate da deca ne mogu da krenu sa „sricanjem“ i prve optužbe kreću na rad vaspitača.

Eto motiva zbog čega vam sve ovo pišem. Uz dužno poštovanje roditelja i kolege vaspitača, smatram da vaspitači u predškolskom radu imaju i te kako velike probleme sa planom koji se nađe ispred njih. Planovi su zahtevni, a roditelji očekuju da oni paze na njihovu decu da se ne povrede, a u isto vreme i da prepoznaju i razvijaju kod dece uočene veštine i sposobnosti. Grupe nisu male, a ni interesovanja nisu ista. Svako dete je individua za sebe. Ako vaspitač krene da „ispunjava želje ambicioznih roditelja“, onda je svakako na pogrešnom putu. Isto tako, greši ako se striktno „drži“ planova. Vaspitač mora da dobro „oslušne“ i da svoje dnevne aktivnosti planira tako što će pratiti želje deteta. U suprotnom, ako im se nametne volja vaspitača koji se trudi da radi „planski“ oni će pružati otpor tako što će se nedolično ponašati. Vrtić je mesto gde se deca druže i igraju i ne treba ga školarizovati. Sasvim je dovoljno da vaspitač igra igru prepoznavanja slova ili pak da ode malo dalje, pa od slova frontalnim radom sklapa reči, ali nikako da radi posao učitelja. Ne treba sve ovo globalizovati, nije pogrešno ako to uradi, ali je onda veliko breme „okačio“ sebi na leđa. I još nešto…rekoh: „ Deca su živahna, nemirna…“ Moja praksa govori da bih sasvim suprotan efekat izazvala vojničkom disciplinom, u stilu „ sedite tu, ćutite i slušajte..“ Naprotiv, saslušajte njihova mišljenja, pustite ih da budu radoznala, da vas ispituju .

Evo primera: Na ekskurziji prvog razreda, već pri kraju školske godine, u trenutku odmora , jedna učenica dolazi , da je pomazim, gleda me u oči i postavlja mi neuobičajeno pitanje:

- Učiteljice, da li ste udati?“

- A, šta ti misliš?

- Pa, ja mislim da jeste.

- A, po čemu to zaključuješ?

- Zato što se stalno smejete.

Eto, nasmejala sam se od srca, ali sam dozvolila da čujem glas deteta. Mogla sam odmah da odgovorim da nisam udata, ali zašto ne dozvoliti detetu da razmišlja i zaključuje na njegov način. Na kraju, da se pohvalim, izdala sam svoju prvu knjigu „ Da ti pričam…“ koja je posvećena svim mojim bivšim i sadašnjim đacima. Knjiga je naišla na više nego dobar odziv, prepuna je dečjih bisera, dogodovština i gafova koji su sastavni deo rada i učitelja i vaspitača, a svako od nas ima u sebi srce deteta.

Dragana Đorđević