Prvu stvar koju sam uočio kod Maltežana je da su vrlo opušteni glede svog posla. Daleko od toga da su neljubazni i neraspoloženi, čak vrlo su srdačni i veseli, ali nemojte očekivati da će se mnogo truditi oko vas kada uđete u neku prodavnicu. Rado će časkati sa vama, pogađati iz koje ste zemlje (svi pričaju na engleskom vrlo raznolikim akcentima), a dešavalo mi se i da vrlo aktivno učestvujem u njihovim poslovima, pa sam preskakao recepciju kako bih otključavao automatski zaključana vrata. No, što se posla tiče, izgleda kao da im nije preterano stalo ni da nešto prodaju, ni da budu revnosni, ma šta god radili.

Slična situacija je i u školi u kojoj sam bio. Uvek sam imao filozofiju da je organizacija pola posla, a ovde baš mnogo od organizacije nisam video. Iako su me lepo primili u školi, ujedno nisu bili isplanirali moje obaveze tamo. Umesto toga, pustili su me da se organizujem sam. U stvari, ja sam morao da napravim raspored časova na kojima ću biti, šta će biti fokus, sa kim ću pričati i kada. Nakon prvog šoka, koji je, moram priznati, kratko trajao, već sam se organizovao kako ću raditi. Moram da dodam da nijedan nastavnik nije odbio da budem na času, ni kasniji razgovor sa mnom. Takođe, na svakom času, ma kog god tipa bio, mogao sam i aktivno da učestvujem kao nastavnik i to se u nekoliko momenata i dešavalo. Ukratko, sve mi je bilo dostupno, ali sam sam odlučio o tome kako ću ispuniti svoje projektom zadate obaveze.

Ova poslednja rečenica je u stvari jedna od ključnih u njihovom školstvu. Đacima je obrazovanje dostupno i tu sumnje nema, ali koliko će se obrazovati zavisi samo od njih. U školi imaju obavezne i izborne predmete. Za razliku od našeg osnovnog obrazovanja, kod njih je samo jedna prirodna nauka obavezna. U školi u kojoj sam ja bio to je bila biologija, ali u nekim drugim školama to je fizika. Preostale dve nauke mogu da biraju i ne moraju. Na kraju svake godine polažu testove iz predmeta i to one koje žele, a imaju i završni test, slično kao mi. Razlika je u tome što oni taj test polažu u drugoj školi i pod vrlo rigoroznim uslovima jer taj test određuje dalje školovanje svakog deteta na Malti. Dete koje nema dovoljno bodova iz sve tri prirodne nauke neće moći da se školuje za lekara, na primer.

Najpre sam pomislio da je taj sistem suviše surov. Deca donose odluke šta će učiti već sa deset godina i činilo mi se da na tom uzrastu retko koje ima ideju šta će raditi u životu. Šta ako se predomisli u osmom razredu i shvati da je medicina njegov životni poziv, a do tada je odlučilo da ne želi da uči fiziku i hemiju ili, još gore, biologiju i hemiju? Postoji šansa i za takvu decu. Završni test je dostupan i za one koji se za neke predmete nisu odlučili. Ako su shvatili da su im ti predmeti ipak značajni, mogu da ih uče sami, kod kuće. Maltežane ne zanima mnogo kako su njihovi đaci naučili, njih zanimaju rezultati na testu. Ako su ti rezultati dobri, đaci će imati prohodnost na dalje, željeno školovanje.

Upalo mi je u oči da sam gotovo svu decu viđao i na časovima biologije i fizike i hemije. Ne mogu da kažem da su svi oni talentovani za prirodne nauke, ali su tu, na časovima. Ulažu manji ili veći trud, no ono što je najbitnije, a to sam video i iz njihovog razmišljanja, shvataju da je pohađanje tih predmeta važno zbog njih samih. Razvili su odgovornost za sopstveno obrazovanje. I oni zaista cene svoje nastavnike koji znaju i svoj predmet i znaju strane jezike. Takvi đaci imaju dnevnike, koje im je škola štampala i u koje zapisuju svoje školske obaveze. Takvi đaci, rekao bih, imaju sve predispozicije da razviju odgovornost prema svemu što je u životu važno.

I sada, uporedimo to sa našim đacima i sa onim što se u našoj realnosti dešava. U moru dečjih prava i budalaština, gde su nastavnici uvek krivi što su detetu, koje je „kod kuće sve znalo“, dali četvorku i što nisu svoju nastavu učinili božanstvenom i atraktivnom, te nisu motivisali dete, a gde su roditelji krivi jer nisu vaspitali svoje dete, naša mladež uopšte nema nameru da preuzme odgovornost za svoje učenje i svoje postupke. I dok su Maltežani opušteni, mi smo u grču da li smo sproveli sve što je neophodno da dete dobije sve na srebrnom poslužavniku koji ne zna da ceni jer samo do svega toga nije došlo i nije uložilo trud. Još manje je odlučivalo da li je sve to truda vredno.

Još jednom bih preporučio projekat Erazmus svim svojim kolegama, ali i onima koji se smatraju najpozvanijima da o školstvu odlučuju. Siguran sam da će drugačiji primeri pokazati i jednu sasvim drugačiju perspektivu.

Dejan Bošković