Tekst je dat na linku

U uvodnom delu teksta autor kaže kako se na Toransovom testu kreativnog mišljenja pokazalo kako divergentno razmišljanje kod dece opada vremenom. U vrtiću čak 98% dece su „kreativni genijalci“ koji mogu da osmisle nebrojena rešenja na zadate probleme. Nakon navršene dvadeset i pete godine života svega 3% ostaju genijalci. Autor smatra da se taj procenat urušava zbog konvencionalnog sistema školovanja. 

Obično krivimo klasično školovanje da „nešto radi deci“ i da im ubija znatiželju, želju za učenjem, kreativnost i sve ono što smatramo poželjnim i potrebnim osobinama. Zaista, kada uporedimo đake mlađih razreda u osnovnim školama sa njihovim starijim drugarima, primećujemo značajan pad motivacije i kreativnosti i, uopšte, želje da aktivno učestvuju u svom obrazovanju. I sigurno je da tu škola ima mnogo udela, ali ne možemo zanemariti ni uticaj vršnjaka, kojima je u tinejdžerskoj dobi sve „smaranje i štreberski“ i uopšte nije u trendu, a i uticaj medija koji plasiraju sve ono što plasiraju. Još ako imamo porodicu koja mora da se bavi više ekonomskim i prizemnim nego duhovnim i vizionarskim stvarima, šanse da dete izraste u kreativnog genijalca, zaista, padaju na svega 3%. 

Dakle, razni su tu uticaji i teško je izdvojiti školu kao poseban, pa čak i presudan. No, škola jeste važan faktor i jasno je da moramo da se trudimo da ona promeni svoj pristup i radi na tome da deca razviju veštine koje autor teksta pominje. 

Zanimljivo je i za koje se veštine autor odlučio. Najpre, on predviđa da redosled bitan od 2015. neće biti isti onom koji će biti bitan od 2020, osim prve veštine, a to je sposobnost rešavanja složenih problema. Druga je kritičko mišljenje, a treća kreativnost. Potom slede ljudski resursi. Meni se ovaj naziv ne sviđa iz više razloga, ali mogu da prihvatim da jeste važan. Prepoznavanje dobrih osobina i stručnosti kod ljudi i organizovanje posla je, sigurno, veoma značajno za bilo kakvo rukovođenje. Peto bi bila saradnja sa drugima, potom emocionalna inteligencija i rasuđivanje u donošenju odluka. Potom sledi veština pružanja usluga (šta god to značilo), sposobnost pregovaranja i kognitivna fleksibilnost. Ovo poslednje je sposobnost da se simultano razmišlja o više koncepata. Kada ga ovako definišem ne izgleda previše naučno, ali zapravo jeste. To je proces u vezi sa kojim postoji čitava obrazovna paradigma, koji je merljiv testovima i za koji čak i magnetna rezonanca ima da kaže koju. 

U svakom slučaju, izgleda kao da obrazovanje postaje komplikovanije nego ikada i oni koji bi trebalo dublje da se bave tom tematikom, zaista mnogo toga moraju da pročitaju, nauče i osmisle. Živimo u vremenu koji ima svoje zahteve i kome klasična konvencionalna škola ne može da parira, ma koliko god ona nama bila draga, te je se sa setom i lepim osećanjima sećamo. Ta škola je odradila koliko-toliko dobar posao za nas, ali za buduće generacije biće potrebno nešto drugačije što će ih spremiti za budućnost koja je uvek neizvesna.

Dejan Bošković