Česta direktiva nastavnicima je da učine sve kako bi se omogućile redovne aktivnosti na času i đacima sa problemima u ponašanju. Međutim, Džoana kaže da nekada ma koliko god istrajavali, nećemo postići željene rezultate.

Nekada, ma šta god uradili ili rekli, koliko god viđanja sa roditeljima imali i koliko god poruka poslali tim istim roditeljima i bez obzira na prilagođavanje gradiva i naše uložene strpljenje, dešava se da se stvari ne popravljaju. Čak postaju još gore. Naši savetnici će tada zaključiti da ne činimo dovoljno i insistiraće da i dalje nastavimo uzaludnu praksu, ali Džoana tako ne misli. Ona smatra da je nekada potrebno postaviti granicu. Šta to znači?

Najpre, nije skroz istina da Džoana ne smatra da neki pritisak na nastavnika ne treba izvršiti. Čak, takve pritiske smatra i vrednim i neophodnim i oni iziskuju da nastavnik „rastegne svoje kapacitete“. Međutim, sve što se rasteže može i da pukne i prema Džoaninom iskustvu, ako se pretera u ovoj vrsti pritiska, može doći do sindroma izgaranja na poslu i očajanja. Nastavnik tada neće davati svoj maksimum ostalim đacima kojih takođe ima i koji takođe mogu imati velike potrebe.

Nekada nećemo biti u stanju da pomognemo detetu i moramo da se pomirimo sa tim, ali to ne znači da treba potpuno da odustanemo. Neki sitni gestovi nam neće oduzeti previše vremena i energije, a možda će, smatra Džoana, da pomognu detetu. Ona savetuje da naprosto budemo ljubazni, da ponekad popričamo sa detetom i da ponudimo neke lakše zadatke. Sve ovo će možda uticati na učenika, a možda i neće, ali naša dobra namera i briga koju smo tada pokazali će makar pokazati detetu da postoji i nešto u šta može da se pouzda u sprezi sa kojim god problemima da imalo.

Ovaj tekst sam izabrao da vam prepričam zato što mi je zazvučao najsmislenije od svega što sam do sada čuo ili pročitao kada se diskutuje o problemima u učionici. Važno je da svi (ali zaista svi) shvatimo da nemamo čarobne štapiće i da smo isuviše malo prisutni u životu dece da bismo mogli da se izborimo sa nekim problemima koji potiču iz porodice. Uostalom, za svakog pojedinca, a posebno dete, odgovorno je i društvo i krajnje je nepošteno i nemoralno da se ceo teret prebaci na nastavnika. Kao i većina problema u nastavi, posebno ovako ozbiljnih, i ovaj treba da se rešava sistemski.

Izvor: edutopia.org 

Tekst preveo i adaptirao Dejan Bošković