Međutim, danas smo ostali duže i ne bismo prekinuli da nisam insistirao, a sami učenici su rekli da nije važno što je prošao čas (koji inače traje 45 minuta). 

Nisu pominjali ni pluseve i petice koje su zaslužili i izgleda da im i to u tom trenutku nije bilo važno. I dalje su bili u Gugl učionici. I zaista vas ne lažem, a tako je bilo i sa preostalih tri odeljenja. U jednom, petom, čas je ispao osrednji, ali uvek imate i takvo odeljenje, mada je bilo interesantnih utisaka i sa tog časa.

Kako sam izveo čas? Tema je bila urbani ekosistemi i zadao sam im prilično jednostavan zadatak. Bilo je potrebno da pogledaju sledeću sliku: 

Objasnio sam im da svaki krug predstavlja šemu grada sa brojem stanovnika. Levo je veliki grad, a desno su tri manja koja tek u zbiru imaju isti broj stanovnika.

Onda sam im najavio debatu. Pošto su već podeljeni na grupu A i grupu B, zadao sam grupi A da zastupa stav da veći grad manje zagađuje prirodu, a grupi B da manji gradovi manje i zagađuju.

Kako ne bih suviše komplikovao, na početku sam dao tek neka suštinska pravila debata, a druga pravila smo učili „u hodu“:

1)      Koristite argumente, a ne mišljenje. Na primer, ako kažem da drvo ima zeleno lišće – to je argument koji je zasnovan na činjenici. Ako kažem da drvo ima lepo lišće, to je mišljenje zasnovano na mom utisku – ono što je lepo meni ne mora biti lepo i vama.

2)      Budite parlamentarni i saslušajte argument protivnika. To je uljudno, a i možete pronaći kontraargument samo ako čujete argument do kraja.

3)      Ne smete napadati osobu, već njen argument.

Treće pravilo zaista niko nije prekršio, ali sa prvim smo imali malo problema. Većini dece je bilo vrlo jasno šta su argumenti, ali je bilo i onih koji su mešali sopstvene utiske sa argumentima („ljudi su po prirodi sebični“), a predrasude nisam ohrabrivao nikako. I inače ih nije bilo mnogo jer je Rakovica deo Beograda, najvećeg grada, ali je istovremeno i predgrađe, tako da smo mi „ni ovamo, ni tamo“. To je možda doprinelo da se osmaci zaista užive u svoje uloge i povremeno bi izgovarali zamenice „mi“ i „vi“, što je bilo jako simpatično.

I ta većina koja je odmah razumela šta je argument povremeno bi imala problema da ga artikuliše i tu sam morao da podstičem – da objasne svoju tvrdnju i na koju činjenicu se pozivaju.

Sa drugim pravilom smo imali problema uglavnom tek na kraju časa, kada se rasprava „razbuktala“, ali tada smo već prekardašili vreme predviđeno za čas, pa sam nekako uspevao to da prekinem.

Inače, zaboravio sam da pomenem dve stvari. Jedna je da sam im u uvodnoj reči dao odrešene ruke da koriste sve izvore informacija za pripremu (koja je trajala kratko), pa tako internet, kao i odrasle osobe u kući, koje u toku debate nisu imale pravo učešća. Takođe su mogli da koriste sve znanje kojim raspolažu iz svakog predmeta. Ono što me je iznenadilo je da su koristili matematiku (prepirka o tome u kom slučaju tih hiljadu ljudi koristi veću površinu prirode ili verovatnoću – da ako ima više ljudi, veća je i verovatnoća pronaći volontere koji će očistiti otpad sa ulice), ali i biologiju. Nekako sam bio uveren da pojma nemaju o onome što smo učili do tada; zapravo sam bio ubeđen da spavaju. Zanimljivo je bilo da su se pozivali i na iskustvo i na ono o čemu su „u hodu“ čuli na TV-u ili od starijih.

Ono što me je još začudilo je da sam na svakom času čuo neke nove argumente i, iskren da budem, neki mi uopšte nisu pali na pamet.

Neka pravila, ali i termine smo učili usput. Recimo, naučili smo šta znači „irelevantno“. Pojedini su, na primer, pomenuli socijalizaciju, ali ona je nebitna ako ne može da se poveže sa temom o kojoj smo pričali.

Druga stvar koju nisam pomenuo je da sam odredio dvoje dece – po jedno iz svake grupe – da budu „nepristrasne“ sudije. Tek u jednom slučaju i jesu bile, ali u svim drugim odeljenjima nisu. Očekivano, navijali su za svoje grupe ili (u jednom slučaju) sudije nisu mogle da se odluče. Kada sam ih pitao da argumentuju svoje odluke, uopšte nisu uzimale u obzir kvalitet argumenata i to mi je jasno jer nisu mogle da ih „izmere“. Namesto toga odlučili su se za kvantitet: koliko je dece učestvovalo u raspravi i to je bio glavni „argument“ za to koja grupa je bolja. Ako sam dobro shvatio, što ih je bilo više koji su diskutovali, grupa je bila bolja.

U poslednjem odeljenju sudija se izjasnio da su argumenti bili gotovo jednakog kvaliteta, ali da je njegova grupa aktivnije učestvovala. Onda sam ja pitao zar to nije dokaz da je druga grupa bolja jer je sa manje aktivnih članova iznedrila jednako dobre argumente (volim da budem „đavolji advokat“). Onda je sudija rekao sjajnu stvar – da je ta grupa više sarađivala, onda bi čak i pobedila. Njegove reči sam iskoristio kao poruku sa tog časa.

Što se tiče moje poruke sa ovih časova, siguran sam da sam pronašao pravo rešenje za rad sa đacima na ovim časovima. Sve više razumem da nema mnogo koristi od toga da im predajem ili pričam bilo šta jer nema tu pažnje, već je mnogo bolje da rad prepustim njima. I zabavnije je, i iako nema mnogo iznenađenja (najaktivniji su upravo oni od kojih sam to i očekivao, a jedan dečak je čak učestvovao u obe grupe jer dovoljno zna i može i bilo mu je zanimljivo), nekih iznenađenja je ipak bilo. Tako je jedna devojčica koja mi nikad ništa ne uči i ne pokazuje nameru, ovoga puta imala i argument i to dobar. Jedan, doduše, ali vredan. Nadam se da će i vama ovo moje iskustvo biti vredno.

Prilog: neki odgovori đaka

A: Veći gradovi imaju gradski prevoz kojim se vozi više ljudi, pa se smanjuje broj automobila na ulicama. Takođe, veći gradovi imaju uslove i za izradu metroa.

B: U manjim gradovima je manja udaljenost, pa se ljudi više odlučuju za šetnju ili vožnju biciklom.

A: U većim gradovima može takođe da se koristi bicikl; primer su Novi Beograd i Novi Sad.

B: Da, ali su relacije duže, pa vožnja biciklom zahteva vreme, koje zaposleni ljudi baš i nemaju.

A: U malim gradovima nekada neće ići pešice čak ni do škole – škole su udaljene jer ih ima manji broj (nije isplativo praviti ih više zbog manjeg broja stanovnika i time i dece). U velikom gradu škola ima na „svakom ćošku“.

B: To što škola ima na „svakom ćošku“ povećava utrošak vode i energije. Prostorije škola moraju da se čiste i greju.

A: Mali gradovi nisu garancija i da manje zagađuju; minihidroelektrane, iako male prave veliku štetu prirodi. Po analogiji tako mogu i mali gradovi.

B: Mali gradovi imaju više zelenih površina jer u velikim gradovima ima više trgova i bulevara koji su u betonu.

A: U većim gradovima moguće je napraviti nuklearnu elektranu koja praktično ne zagađuje vazduh.

B: Zato u manjim gradovima koriste obnovljive izvore energije jer su dostupniji (reke).

B: Veći gradovi imaju više turista koji zagađuju jer bacaju otpad.

A: Manji gradovi mogu biti uz planinu ili nacionalni park, pa će imati više turista.

B: Turisti na planini neće voziti automobil kao u velikom gradu, nego će se skijati ili šetati.

A: U većim gradovima je više ljudi, pa će se naći i više stručnjaka za ekološke projekte koji su u velikim gradovima i isplativiji.

B: U većim gradovima je veći prenos virusa jer je više ljudi, pa se više ljudi razboli i tako se povećava medicinski otpad.

Autor: Dejan Bošković, nastavnik biologije u OŠ „Ivo Andrić”, Beograd