Da li mi na najadekvatniji način deci prezentujemo gradivo i da li su naše kontrolne vežbe uvek adekvatne? Koliko možemo pomoću zadataka koje smo postavili ustanoviti da je dete spremno da iskoristi naučeno u svakodnevnom životu?

Znam da su ovo veoma osetljiva pitanja koja mogu da izazovu polemiku. Ali moja ideja nije da govorim ko je u pravu, a ko nije, već da pokušam ustanoviti kakva pitanja je potrebno postaviti deci da bi oni pokazali da je ono što uče korisno i primenljivo. Ako pitanja na testovima budu životna, verujem da će i oni shvatiti važnost onoga što uče. Nažalost, često smo sami svedoci da program obuhvata i one oblasti kojima ne vidimo svrhu ili za koje smatramo da nisu primerene uzrastu i razvojnim sposobnostima dece. Kako u tim momentima treba reagovati, odnosno kako im približiti ono što je i od nas relativno daleko? To pitanje postavljam sebi vrlo često i svakodnevno se borim da ne podlegnem stihiji zvanoj frontalan rad. Današnja deca mogu mnogo više od običnog, pukog reprodukovanja naučenog, čiji je rok upotrebe neverovatno kratak. Postavlja se i pitanje, koji procenat dece vidi svrhu u znanju definicije, npr. virusa i bakterija. Ali ako nastavnik to poveže sa svakodnevnim situacijama, npr. da li će im lekar prepisati antibiotik jer je konstatovao da je razlog njihove bolesti virus i zašto, tada lekcija dobija smisao. Istorijski i geografski sadržaji, učeni bez razumevanja, nisu ništa drugo do uludo utrošeno vreme. Ako se istorijske promene povežu sa aktuelnom situacijom u nekoj zemlji, deca će shvatiti značenje krilatice „sada ulažem u budućnost“. Ako shvate koliko često prošlost ima presudni uticaj na budućnost i sami će se uključiti u raspravu o tome kako možemo promeniti životni put kojim se krećemo.

Ono što deca nesvesno očekuju od nastavnika jeste da im pomogne da shvate zašto je baš to o čemu on govori važno. Ako ih podstaknemo da pronađu odgovore koji su smisleni i bacaju na nastavne sadržaje neku novu, životnu svetlost, onda će sve dobiti smisao.

Da bi provere znanja bile svrsishodne, potrebno je da sebi jasno postavimo cilj i odredimo koje predviđene standarde želimo da proverimo. Postavimo li sebi pitanje zašto mislimo da je potrebno da učenici nešto znaju, lakše ćemo eliminisati pitanja koja zahtevaju puku reprodukciju. Ako za primer uzmem četvrtake, moje mišljenje je da je za njih mnogo značajnije od preciznog znanja datuma početka Prvog svetskog rata ili povlačenja preko Albanskih planina razumevanje vremena i uzroka koji su do njih doveli. Zainteresovani za ove događaje, na drugačiji način, učenici sami mogu izvoditi zaključke na osnovu ponuđenih činjenica. Kroz zanimljivu diskusiju koju međusobno vode i na časovima srpskog jezika, kada govorimo o književnim delima, vrlo lako možemo proceniti da li dete spontano primenjuje naučeno iz teorije književnosti. Upoređujući tekstove različitih pisaca i uočavajući sličnosti i razlike, vidimo njihov stav, interesovanje i razumevanje pročitanog.

Bila sam srećna kada sam čula da su učenici moje škole osvojili brojne nagrade na književnoj olimpijadi i takmičenju iz engleskog jezika. To je samo znak da su koleginice koje su tu divnu decu pripremale odradile odličan posao. Podstakle su ih da zavole jezik i književnost i da sve što su naučili umeju da primene na konkretnim primerima.

U početku deca mogu biti zbunjena pitanjima koja od njih, naizgled, traže sve sem definicije iz knjige. Tada im je teže da odgovore i često su zbunjena. Ali kada se naviknu na pitanja različitih tipova i zahteva, ovakve provere znanja za njih mogu predstavljati izazov, a ne stres. Naime, kada shvate da ne očekujemo od njih gomilu napamet naučenih rečenica, već da nam je stalo da čujemo njihovo mišljenje, osetiće se odgovornijim da učenju pristupe ozbiljnije. Pod ozbiljnije nikako ne podrazumevam autodiktat svega što piše u knjizi ili svesci.

Pokazalo se kao odlična ideja da proveravam ono što su naučili tako što će svaki učenik, samostalno, praviti kontrolnu vežbu iz određene oblasti. Tada se jasno vidi ko je usvojio znanja na način da ih može primeniti kroz postavljanje smisaonih pitanja povezanih sa svakodnevnim životom, a ko je na nivou iznošenja činjenica koje ne poznaje, već ih samo reprodukuje.

U zavisnosti od sposobnosti i interesovanja, potrebno je da deca sama shvate koliko ono što znaju mogu u budućnosti da primene, baveći se poslom kojim žele. Svoje đake učim da „nije sramota biti dobar automehaničar, već je strašno biti loš lekar“.

Naš zadatak kao učitelja je da pomognemo deci da povežu ono što znaju sa novonastalom situacijom, podstaknemo njihovu želju da i dalje uče. Ono što je za mene najbitnije, da ih naučimo i dozvolimo im da misle i iznesu svoje mišljenje. Čvrsto verujem da će doći vreme kada će to biti ono što se ceni.

Tanja Vrečko