Ovih dana dobio sam ponudu za (luksuzni) seminar. Ništa neobično i ništa što se već nije dešavalo. Međutim, kako vreme odmiče, sve više imam problem sa seminarima. Kao biolog očekujem da će seminari evoluirati (baš kao što sve evoluira u prirodi) i da će postajati svrsishodniji i vispreniji, ali se to nekako – ne dešava. Konkretno, ovaj seminar nema čak ni pismen naslov. A gde je sve ostalo? 

Poznat mi je mehanizam kako ZUOV rešava pitanje seminara. I to što oni rade tamo jeste jedan lep posao, ali naprosto nije dovoljno. No, neću ovaj tekst da posvetim kritici, pošto takvih tekstova i komentara po društvenim mrežama ima sasvim dovoljno. Svi smo shvatili da nešto ne valja, a u priličnoj meri nam je poznato i šta ne valja. Zapravo, možda imam neke ideje kako da bude bolje.

Najpre, ZUOV određuje listu prioriteta tema za seminare. Ne znam kako to rade, ali bi bilo dobro da to rade u konsultacijama sa eksternom inspekcijom. Za eksternu možemo da kažemo i ovo i ono, ali ona postoji i radi i verujem da je do sada uočila koji su najčešći i najveći problemi u školama. Zar to ne treba da budu prioriteti? Ako je eksterna samo uočila i dala ocenu, to ne znači ništa. To joj ne daje smisao. Smisao bi joj dale korektivne mere. I eto načina da se te mere i predlože i sprovedu. I kad već zborim o eksternoj, zašto ne bi visoko ocenjene škole automatski postajale centri za seminare praktične prirode? Pri tome ne mislim na škole koje vode direktori prijatelji predstavnika Zavoda, a viđeni kandidati za buduće inspektore, već odistinski dobre škole.

Onlajn seminari su jedva zaživeli, ali kada već jesu, mogla bi delatnost i da se proširi i na druge vidove onlajn stručnog usavršavanja.
Obrazovne institucije u svetu imaju svoje edukativne blogove, na kojima pišu viđeniji nastavnici. Zašto ne bi naše Ministarstvo imalo svoje društvene mreže – blog i Fejsbuk su tek dve ideje, gde bi se pokretale teme i pisali kvalitetni tekstovi o obrazovanju?

I zašto se tim ljudima, koji bi se angažovali na pisanju ne bi priznavali bodovi stručnog usavršavanja? Uostalom, nije sve u seminarima. Ima nešto i u vebinarima, a bogami i u konferencijama. Ne moramo uvek i baš svega da se držimo kao plota, iako smo poslovični tradicionalisti. U krajnjoj liniji, važno je da se usavršavamo, a ako nam razmena iskustva na Fejsbuku vredi više nego seminar na kome ćemo odremati, jednom ćemo morati to i da priznamo.

U vezi sa konferencijama, koje sam pomenuo, moram i da primetim da je bodovanje, najblaže rečeno, suludo.

Jedan bod – jedan dan, sistem je koji nema ama ijedan argument podrške. Dovoljno je da posetite konferenciju Britanskog saveta „Nove tehnologije u obrazovanju“, pa da vam bude jasno da dan proveden tamo vredi mnogo, mnogo više.

Drugim rečima, postavka bodovlja stručnog usavršavanja potpuno je pogrešna. I to zato što je kvantitativne, a ne kvalitativne prirode. Mora da postoji način da kvalitetno stručno usavršavanje „nosi“ više bodova od onoga koje to nije, pa ma kakav vid usavršavanja bio i ma koliko god dugo trajalo.

I napokon, inozemne stručne skupove, kurseve i slične aktivnosti treba vrednovati bez nostrifikacije. Znam ja da smo mi najpametniji u svetu i da nema ovakvih kao što smo mi igde i da nećemo da nam „oni“ prekrajaju školstvo, ali svi ćemo se složiti da sam uvid u to kako „oni“ rade i kako sve može i drugačije (a „tamo“ to i jeste), svakako je vredno saznanje i ko zna, možda i inspiracija za nove ideje.

Ako sam ja sada nekome neku ideju dao, zaista bi mi bilo drago. Stručno usavršavanje je, bez svake sumnje, značajna stavka u našoj prosveti. Tvrdnja tipa „ja sam svoje škole izučio“ i „ko može mene nečemu da nauči posle ovoliko godina“, ne bih razmatrao ozbiljno. Ali bih ozbiljno razmatrao da se u sistemu stručnog usavršavanja nešto menja. Ali zaista da se menja. 

Dejan Bošković