Listam ja tako časopis koji su nekada srednjoškolski đaci i njihovi nastavnici dobijali i koji vredi pokrenuti ponovo. Zove se „Savremena biologija“ i primerak koji sam listao je iz 1980. Članci su bili prilagođeni tadašnjem vremenu i verujem da danas ne bi bili ni savremeni, ni zanimljivi, ali svakako vredi videti kako se to nekad radilo. Pažnju mi je privukao članak pod nazivom „Savremeniji metod ocenjivanja iz biologije“, autora Aleksandra Gigova. Pretpostavljam da je u pitanju kolega, pošto je metodu koju je preporučio takođe i probao u učionici.

Metoda je nazvana „Indeks vežbe ispitnih pitanja“ i autor je pedagog Petar Savić, a opisao ju je u izdanju Privredno finansijskog vodiča iz Beograda. Metoda se sastojala u tome da svaki đak ima svoj indeks (baš kao studenti na fakultetu) i da u njemu postoje strane namenjene svakom školskom predmetu. Na početku godine nastavnik izdiktira odeljenju nastavne jedinice koje će ispitivati (poput ispitnih pitanja). Tokom godine, učenici biraju na koja će pitanja dati odgovor i tako zaraditi ocenu, koja im se upisuje zajedno sa datumom i potpisom nastavnika.

Zanimljivo je da je autor teksta na početku iskazao bojazan prema ovakvom „demokratskom“ obliku ocenjivanja i prihvatio ga je sa rezervom.

Naime, prema njegovim rečima, ova metoda je zahtevala „određenu elastičnost i otvorenost ka novim postupcima u metodologiji“. Takođe je napisao i da su planovi i programi tog doba bili „veoma ambiciozni u pogledu novih shvatanja i metoda rada u nastavi biologije“, te je i broj nedovoljnih ocena prilično veliki (to je naveo kao činjenicu) „paralelno ili nešto više nego iz matematike“! Očigledno se do današnjih dana mnogo toga promenilo.

Mi smo danas, izgleda, svi u dobroj meri „elastični, otvoreni i demokratksi nastrojeni“ jer indeksi za đake uveliko postoje, samo se zovu pedagoške sveske i učenički portfolio. Đaci ne mogu da biraju šta će odgovarati (mada kod nekih nastavnika mogu čak i to), ali sistem je svakako prepoznatljiv. Doduše, motivi zašto je uspostavljen sistem indeksa (portfolija, pedagoških svezaka) potpuno se razlikuju danas od onih iz 1980.

Kolega Gigov naveo je kao razlog da „pokušamo sa novom metodom jer i povećanje uspeha i samo za 1% bilo bi značajno i zaslužuje pažnju“. Mi danas koristimo slične metode pre svega zbog toga da bismo zaštitili sebe od onih roditelja koji su agresivni i koji rado uključuju Ministarstvo prosvete kao arbitrara, a koje se rado odaziva i postavlja na stranu tih istih roditelja. Motivi su se promenili ne samo na štetu nastavnika, već kompletnog obrazovanja. Valjda je cilj da poboljšamo postignuća učenika, pa makar i za taj 1%.

Uglavnom, kolega je sproveo anonimnu anketu i dobio veoma pozitivne reakcije đaka, kako dobrih, tako i onih sa lošijim postignućima (ali očigledno korigovanim tekstom ili su tadašnji „loši“ đaci bili daleko pismeniji od današnjih prosečnih). Jasno je da ta anketa nije dovoljna za neku ozbiljniju tvrdnju u metodici bilo koje nastave, ali jeste nekakav pokazatelj. Čak i danas. U vezi sa tim da zaključim da nekada i nije potrebno otkrivati „toplu vodu“. Đački portfolio nije izum 21. veka i ko zna i za druge novotarije koliko su zaista novotarije. Uvek treba praviti osvrte i na nekadašnju praksu, posebno što mi imamo tu izrazitu osobinu da brzo zaboravljamo. I ono što svakako treba vratiti iz prošlosti je ugled obrazovnim institucijama jer samo tako ćemo raditi u korist svojih đaka i kvaliteta prosvetnog sistema.

Dejan Bošković